Na početku su mnogo spuštene pantalone i pola stomaka koji se vidi, uz gomilu nitni, lančića i rajsferšlusa; sedite deco, da vam objasnim, tako smo se oblačili na prelazu dva veka, na prelazu dva milenijuma. Svuda su kamere, i mikrofoni, i foto-aparati; ona se jedva probija – sama! – kroz tu napadnu šumu i seda u kabriolet.
Čuje se pomalo nekih dirki ili timpana, dobro, i povremeno bas-linija koje se ne bi postideo nijedan čupavi bend iz osamdesetih. Plavuša stiže između nekih haustora, ulazi u napušteni magacin, smešta se na kožni kauč.
I počinje.
„I need… me!“
Pesma je, i spot je, za „Overprotected“, Britni Spirs u tom trenutku nema ni 20 godina, a znamo je toliko dugo; verovatno najveća muzička zvezda mojih – ma svačijih – tinejdžerskih dana izdala je svoj treći album, jednostavno nazvan „Britney“, i ovo je drugi, premda manje uspešan singl sa njega.
Sve do trenutka kada sam u neku poznu 2001. na MTV-ju, ili već nemačkoj Vivi ili talijanskom DeeJayu – mi deca iz pasivnih krajeva planete nismo ni imali „svoj“ MTV, već neke internacionalne imitacije – čuo tu pesmu, bio sam odvratni nabusiti tinejdžer, ubeđen da muzika nije muzika ako nema gitare, i ako te gitare nisu u ozbiljnoj distorziji.
Ne bi bilo preterano reći da je „Overprotected“ promenila moj život mada, nažalost, nije promenila život Britni Spirs: od tog trenutka više nisam kategorički odbijao da slušam stvari koje mi se ne slušaju, a proširili su mi se i literarni i filmski i svaki drugi vidici. Čak sam, eto, prestao da se zaljubljujem samo u devojke sa crnom maskarom i u crvenim starkama…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 12. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
