Sudbina najvećeg industrijskog i rudnog kompleksa u Evropi, kombinata Trepča, koji se prostire u južnoj srpskoj pokrajni, a koji se nalazi pod okupacijom i uzurpacijom, još uvek je neizvesna. Celokupnu imovinu Trepče, ili pak imovinu Trepče jug kojom sada upravljaju Šiptari, tzv. Kosovska poverilačka agencija može samoinicijativno da rasproda. Ako režim u Beogradu bude i dalje spavao, a UNMIK ili EULEKS tako nešto aminuju, Srbija će i formalno ostati bez svog giganta. Pitanje je samo ko će u čerupanju imovine Trepče biti brži? Da li li štiptarske vlasti, UNMIK ili srpsko rukovodstvo na čelu sa Jovanom Dimkićem?
Ko od njih najviše pustoši Trepču tokom poslednje decenije, gotovo da je nemoguće izmeriti. Svi oni daju svoj maksimalni doprinos, ne bi li iza sebe ostavili samo pepeo i uspomenu na Trepču. Svakako nema dileme da je stavljanjem Trepče pod kontrolu UNMIK-a i KFOR-a, otpočeta priprema terena da se na kratkoročnom planu ovaj srpski gigant uništi, a da se na dugoročnom planu totalno preotme od Srbije. Pošto je uništavanje daleko brži i lakši proces, imovina Trepče se prodaje po bagatelnim cenama i arči na sve moguće načine, ali o tome nadležni organi u Srbiji ćute i sve mirno posmatraju.
Zato je neophodno ukazati kako se sistematski pustoši srpska Trepča.
KUŠNER SPROVEO UPAD U TREPčU
Podsećanja radi, Trepča je okupirana još 14. avgusta 2000. godine, kada je, u ranim jutarnjim časovima, oko 900 pripadnika KFOR-a opkolilo, a potom i blokiralo rad ovog kompleksa u Zvečanu. Pod izgovorom da se Trepča u svom radu nije pridržavala ekoloških standarda, u akciji okupacije su učestvovali britanski, francuski, danski i pakistanski vojnici KFOR-a. Prvo je izvršen upad u topionicu olova u kojoj su pretežno bili zaposleni Srbi, a zatim je oko 150 vojnika Engleskog kraljevskog puka upalo u trepčin hotel Zvečan. Nakon preuzimanja industrijskog kruga, izvršen upad u upravnu zgradu Trepče.
Istog jutra je UNMIK policija izvršila upad u zvečanski Radio S, prekinula program i oduzela opremu za emitovanje radijskog programa. Inače, ovo je bio jedini, lokalni servis informisanja na Srpskom jeziku, a njegovo zatvaranje je naredio Sajmon Hejzlok, tadašnji UNMIK-ov komesar za medije. Da okupacija Trepče izgleda kao sasvim legalan akt, postarao se niko drugi nego Bernar Kušner, tadašnji šef UNMIK-a.
Godinu dana pre upada u Trepču, tačnije 25. jula 1999. godine, Kušner je doneo uredbu kojom: UNMIK ima nadležnost nad pokretnom i nepokretnom imovinom (uključujući bankovne račune), i svakom drugom imovinom koja je vlasništvo, ili je registrovana u ime Savezne Republike Jugoslavije ili Republike Srbije, a koja se nalazi na teritoriji Kosova. Dakle, Kušner je na primeru Trepče najbolje pokazao šta jedna njegova uredba, praktično znači za našu državu. Oni koji su upravljali Trepčom nisu uspeli… nekoliko ljudi je profitiralo, dok je zajednica patila, izjavio je Bernar Kušner, nakon preuzimanja Trepče.
EKOLOGIJA-IZGOVOR ZA OTIMANjE TREPčE
Poznato je da velike sile ne rade ništa napamet i ništa slučajno, i o tome na najbolji način svedoči izveštaj tzv. Međunarodne krizne grupe (MKG), koji je objavljen 26. novembra 1999. godine, pod nazivom Trepča: izlaz iz lavirinta. Inače Međunarodna krizna grupa je privatna organizacija, koju između ostalog najviše finansiraju Džordž Soroš i Vlada SAD-a. Dosadašnja praksa je pokazala da se MKG bavi lobistički, i obaveštajno-analitičkim poslovima za potrebe realizacije strateških, globalnih interesa SAD i njenih saveznika. U spornom dokumentu MKG, pruža se logistička podrška i daju se konkretne smernice i saveti UNMIK-u da što brže treba da preuzme Trepču, uz plan kako da to učini.
Globalisti i srbomrsci iz MKG predlažu UNMIK-u da komisija za ekološku procenu Zvečana podnese izveštaj o stanju tamošnje opreme, i da se na bazi tog izveštaja blokira rad Trepče. UNMIK i KFOR treba pod hitno da, u potpunosti preuzmu kompleks Trepča, uključujući i zatvaranje ekološki štetnog postrojenja u Zvečanu, preporučuje se u izveštaju MKG. Takođe, u izveštaju MKG se ističe da međunarodna zajednica treba da preuzme Trepču bez obzira ko je na vlasti u Srbiji. Međutim, u MKG smatraju da bi bilo bolje da se to učini dok je Slobodan Milošević na vlasti, kako bi onda progresivna i demokratska opozicija mogla da za to optuži Miloševića.
Slučajno ili ne, ali okupacija Trepče je izvršena baš po preporukama iz izveštaja MKG, tako što je francuska štampa krajem jula 2000. godine, objavila seriju tekstova o navodnom trovanju olovom francuskih vojnika KFOR-a. Zatim je 1. avgusta Ministarstvo odbrane Francuske zatražilo od svog čoveka Bernara Kušnera da privremeno ograniči rad Trepčine topionice u Zvečanu. Već 8. avgusta, potparolka UNMIK-a Suzan Manuel je izjavila da je nekoliko pripadnika te misije otrovano olovom, jer je koncentracija olova u vazduhu, u Zvečanu i okolini, 20 puta veća od dozvoljene. Inače, rezultati merenja koncentracije olova u vazduhu, od strane UNMIK-a, nisu se poklapali sa rezultatima merenja srpskog rukovodstva, ali bez obzira na to, ovaj izgovor je iskorišćen za okupaciju i preotimanje Trepče.
KOME OKUPIRANA TREPčA PUNI DžEPOVE?
Po preuzimanju Trepče, UNMIK je formirao administrativno telo pod nazivom TREPčA KOSOVO UNDER UNMNIK ADMINISTRATION, koje je potom preuzelo ingerencije nad upravljanjem sredstvima preduzeća (aktiva), dok ih pasiva uopšte nije interesovala (akcijski kapital, obaveze prema dobaljačima, bankama, fondovima, fiskalne obaveze). Za glavnog menadžera, od strane UNMIK-a, prvo je postavljen Jan Bergstrom, a potom Charles C. Brown, Patrik Grman, Paul Nelles… Funkcionalna podela kombinata je izvršena na dva dela i to: Trepča-UNMIK-jug (direktor Nazmi Mikulovici) i Trepča-UNMIK-sever (direktor Jovanom Dimkić). Nakon toga, skoro svi materijalno finansijski tokovi su vršeni preko novopostavljenog menadžmenta (Trepča-UNMIK).
Iz dokumenta koji nosi oznaku poverljivo, a koji je, u decembru 2004. godine, sačinjen za potrebe UO Trepče, vidi se da je, od oktobra 2001. godine, novo rukovodstvo vršilo prodaju granulisane šljake i olovne prašine koja se nalazila u krugu fabrike Trepča-UNMIK-sever. Prodaja ovog, kako se navodi otpadnog materijala, vršena je po nalogu glavnog (stranog) menadžera Trepče, a u cilju čišćenja industrijskog kruga u Zevečanu od otpada. Ugovore sa cenama i količinama, po modelu anglo-saksonskog prava, potpisivao je, kako se navodi, na bazi najbolje ponude, iskuljčivo glavni menadžer Trepče.
Prodaja 10.000 t granulisane šljake po ceni od svega 15 DM/t (ukupno: 75.000 DM), izvršena je firmi Most-color iz Beograda, po ugovoru iz oktobra 2001. godine. U periodu od februara do avgusta 2003. godine, u više navrata, izvršena je prodaja olovne prašine preduzeću Metal-Hemico iz Šabca. Oko 16.500 t je prodato po ceni od 42 USD/t, dok je 15.751t prodata poceni od 53,50 USD/t, čime je ostvarena zarada od preko 1,5 miliona USD. Međutim, naš sagovornik, jedan od bivših rukovodioca u kombinatu Trepča, tvrdi da je na ovom poslu kombinat Trepča višestruko oštećen, jer je prodajna cena granulisane šljake i olovne prašine bila višestruko niža od tržišne.
IMOVINU I SIROVINE NA DOBOŠ
-Realna cena granulisane šljake je na tržištu iznosila 25-30 Euro/t, a u Trepči je 10.000 t prodato po ceni od 7,5 Euro/t, što znači da je preduzeće oštećeno za najmanje 175.000 evra. A što se tiče prodaje olovne prašine, njena tržišna vrednost je bila od 4 do 7 puta veća u odnosu na cenu po kojoj je prodata, što znači da je Trepča oštećena za 2,5 miliona evra. Prikupljanje najboljih ponuda za otkup granulisane šljake i olovne prašine je velika farsa, jer se oglas objavljuje u listu Jedinstvo koji se distribuira samo na teritoriji Kosova i Metohije, tvrdi naš sagovornik za internet magazin Vidovdan.org.
Naš izvor iz Trepče, otkriva interesantne detalje i iznosi dokaze o tome kako se sve, u kontinuitetu, od 2000. godine, pljačka i krčmi imovina najvećeg srpskog kombinata. Kao glavnog krivca za to navodi, Jovan Dimkića, generalnog direktora Trepča-UNMIK-sever:
Bez ikakve naknade i odluke UO, Trepčino građevinsko zemljište, u strogom centru Zevečana, ustupljeno je privatnim licima i firmama, za izgradnju stambenih i poslovnih objekata. U međuvremenu je prodat i ekskluzivni Trepčin poslovni prostor u Beogradu (objekti od oko 370 m2), Nišu (oko 100 m2), Sarajevu (oko 200 m2), Kosovskoj Mitrovici (oko 60 m2), kao i bazen za plivanje u Zvečanu. Kamioni, buldožeri, drobilice i druge građevinske mašine koje su u vlasništvu Trepče, ustupljene su pojedinim privatnim firmama, koje su potom izvodile radove u Kosovskoj Mitrovici i Zevečanu, na stambenim zgradama, fakultetima i studentskim domovina. Tako su u poslednjih 10 godina privatnici ostvarivali profit, a Trepča je beležila gubitke, otkriva sagovornik internet magazina Vidovdan.org.
ZAŠTO TUŽILAŠTVO ćUTI?
Prvi potez Jovana Dimkića kada je 24. januara 2001. godine, izabran za direktora Trepča-UNMIK-sever bio je smena i otpuštanje kompletnog rukovodećeg kadra koji je upravljao svim Trepčinim pogonima, rudnicima i fabrikama. Prema mišljenju našeg sagovornika, to je učinjeno s namerom da se eliminišu inženjeri i iskusni kadrovi, u čijem prisutstvu čerupanje imovine Trepče ne bi bilo moguće. Kao ilustraciju za to, naš sagovornik precizno iznosi detalje skandalozne prodaje Trepčinog poslovnig prostora u centru Beograda.
Direktor Dimkić je ovlastio svog pomoćnika da, 5. maja 2005. godine, potpiše i overi ugovor između Trepče i preduzeća Metal-Hemico iz Šabca, o kupoprodaji 229,29 m2 poslovnog prostora u Kenz Mihailovoj ulici br.11-15 (drugi sprat) u Beogradu. To je učinio bez odluke UO kombinata, po bagatelnoj ceni od svega 70.000 evra (2.200 evra/1 m2), čime je oštetio preduzeće za najmanje 350.000 evra. Nikakav postupak javnog oglašavanja ili licitacije nije predhodio prodaji spornog poslovnog prostora. Da skandal bude veći, iz ugovora proističe da je kupac u obavezi da iznos od 70.000 evra uplati na račun Jedinstvene sindikalne organizacije Trepča. Šta će ovaj novac na računu sindikata? Na isti način, preostali dug je, prema ugovoru, trebalo isplatiti u osam jednakih rata, ali se ne preciziraju rokovi isplate, otkriva za internet magazin Vidovdan.org jedan od bivših rukovodioca Trepče.
O svim ovim nepravilnostima i rasprodaji imovine i sirovina Trepče, putem dve krivične prijave, u februaru 2004. godine i oktobru 2005.godine, obavešteno je Republičko javno tužilaštvo u Beogradu. Međutim, uprkos tome, napori istraživačkog tima internet magazina Vidovdan.org, da od nadležnog tužilaštva dobije informaciju šta je po spornim prijavama preduzeto i da li se zbog čerupanja Trepče vodi bilo kakva istraga, ostali su bez uspeha. Jednostavno ova pravosudna institucija mesecima ne odgovara na naš zahtev, što samo potvrđuje tezu da aktuelni režim ignoriše kriminalna dešavanja u Trepči. Kao da nešto indicira da su se država Srbija i režim Borisa Tadića definitivno odrekli svakog vida borbe za očuvanje i ponovno oživljavanje srpske Trepče!?
ŠTA O TREPčI KAŽE STATISTIKA?
Pojedine ekspertske procene govore da je Trepča najveća regija u svetu kada je reč zalihama olova, cinka i srebra. Ukupne rezerve olovo-cinkove rude na teritoriji Kosova i Metohije iznose 51 milion tona, od čega se samo 6,5 miliona tona prostire na severnom delu pokrajne. To praktično znači da se najveće rezerve rude prostiru u južnom delu (Trepča-UNMIK-jug) koji eksploatišu Šiptari. Samo rudnik Stari trg ima rezerve od oko 28 miliona tona rude. Danas uz minimalne kapacitete rade samo dva rudnika Trepče u severnom delu Kosovske Mitrovice (Belo brdo i Crnac).
Pre nego što je Trepča pala pod protektorat UNMNIK-a, pod upravom države Srbije je ratnu 1999. godinu obeležila sa proizvodnjom oko 564.000 t olova i cinka. Primera radi 1989. godine, vrednost izvoza u inostranstvo je iznosila 120 miliona dolara. Ovaj kombinat je 1996. godine bio najveći jugoslovenski izvoznik sa prodatom robom u vrednosti od čak 100 miliona dinara. Najboljih godina se u Trepči, u proseku, proizvodilo 120.000 t olova, 50.000 t cinka i 100.000 t srebra. Za vreme SFRJ u Trepči je iskopavano preko 1,5 miliona tona sirove rude godišnje. Tada je bilo upošljeno skoro 23.000 radnika, od čega je 18.500 radnika radilo upravo na Kosovu i Metohiji, dok danas u severnom delu Trepče radi svega 1.300 radnika. Procene šiptarskog Ministarstva za ekonomiju i rudastvo govore da godišnja eksploatacija dobara u Trepči može da dostigne i do 500 miliona evra!
SRBIJA VEćINSKI VLASNIK TREPčE
Zamršeni sporovi oko imovinsko-pravnih odnosa u Trepči i subjekata koji polažu pravo na vlasnički udeo godinama u nazad traju. Gledano formalo, vlasnici kombinata Trepča su: Fond za razvoj Republike Srbije (66 odsto), Jugobanka (2,5 odsto), Beobanka i Progres (zajedno 2,5 odsto) i EPS (2 odsto). U društvenom vlasništvu se nalazi 27 odsto akcija kombinata, dok još dve strane kompanije (francuski SCMM i grčki Mitilineos Holding) tvrde da imaju svoj vlasnički udeo, po osnovu ranijih ulaganja. Procenjuje se da neizmirena dugovanja kombinata Trepča, prema domaćim i stranim poveriocima, iznose oko 250 miliona evra!
SPINOVANjE SRPSKE JAVNOSTI
Milovan Balaban
U Presu od 23.08. pojavila se vest da je potpredsednik Kejto instituta Ted Karpenter ocenio da predlog rezolucije Srbije o Kosovu upućen Generalnoj skupštini UN iritira SAD i vodeće zemlje Evropske unije, i dodao da bi u odnosima SAD i Srbije moglo da dođe do zahlađenja ukoliko Beograd ostane na sadašnjem kursu po pitanju Kosova. Takođe, zanimljivo je i njegovo predviđanje mogućeg razvoja zamršenih balkanskih odnosa. Naime po njegovoj proceni moguće je da će EU razmisliti o brojnim merama, pa i o prilagođavanju granica, kako u pogledu Kosova tako i ostatka Srbije. To prilagođavanje po njemu obuhvata i Bosnu i Hercegovinu, jer bi Srbe moglo da zadovolji kada bi Srbija gubitak Kosova nadomestila objedinjavanjem sa Republikom Srpskom.
Ovo što je Ted Karpenter rekao možemo podeliti na dva ključne dela, odnosno dve poruke koje se šalju srpskoj javnosti. Prva je prikazivanje odnosa Vašingtona i Brisela sa jedne, i Beograda sa druge strane, kao zategnutih, čak duboko konfrontiranih povodom srpke rezolucije. Druga je mogućnost, bar u izmaglici, revidiranja i promene politike EU povodom, za Srbe bolnog pitanja, njihove pocepanosti na Balakanu, izazvane antisrpskom politikom EU i Amerike. Naročito je bitno pominjanja Republike Srpske u kontekstu moguće satisfakcije Srbima za gubitak Kosova.
Ove procene predstavljaju klasično spinovanje srpske javnosti. Kada je u pitanju konstatacija da srpska rezolucija ugrožava odnose SAD i EU sa Srbijom, te da bi moglo doći do zahlađenja odnosa Vašingtona i Beograda, stvari su mnogo jasnije. Naime radi se o pokušaju simuliranja konfrontacije srpskih vlasti sa tzv. međunarodnom zajednicom. Ovim se, u domaćoj javnosti pokušava abolirati i opravdati srpska vlast za politiku koja je dovela da teškog, gotovo bezizlaznog stanja, kada je u pitanju očuvanje južne srpske pokrajine.
Svakom je, ko hladne glave razmisli, jasno da rezolucija koju je podnela srpska država odgovara Vašngtonu. Da u njoj nema, gotovo ništa značajno što ometa zacrtani cilj američke politike, a to je postupna legalizacija jednostrane secesije kosovskih Albanaca. Sa druge strane, čak i ako ima spornih detalja u rezoluciji, Amerika će, što direktnim što pritiskom koji će izvršiti unutar srpske vlade, do zasedanja Generalne skupštine izdejstvovati potrebne korekcije. Dotle će se raznim načinima, kao što su uostalom i izjave uglednih stručnjaka, kao što je i Karpenter, srpskoj javnosti davati lažni prikaz navodne duboke konfrontiranosti srpske diplomatije sa ključnim globalnim centrima moći. Ovim se radi na rehabilitaciji, u očima naroda poljuljanog, patriotskog ugleda srpskog režima.
Drugi deo Karpenterove procene koji se odnosi na mogućnost korekcije granica na Balakanu u srpsku korist, preciziranjem Republike Srpske kao moguće kompenzcije srpskim ustupcima na Kosovu, mnogo je zagonetniji. Šta se ovom porukom želi postići?
Posle mišljenja MSP-a, odgovorni svetski mediji, ali i domaći, tumačeći stav suda, naglašavali su da on otvara mogućnost talasa otcepljenja etničkih zajednica u svetu. Prirodno je da su Srbi, makar potajno, počeli da kalkulišu sa odlukom suda u pravcu mogućnosti priključenja Republike Srpske Srbiji. Računica je bila jednostavna. Ako već ne možemo da odbranimo Kosovo, bilo bi dobro da makar etnički homogena, istorijski neosporno srpska zemlja, Republika Srpska bude kompenzacija za sve nepravde koje su nam nanete poslednjih dvadeset godina.
Ovakav stav, naglašavamo potajno, živi u narodu, ali u poslednje vreme on je sve prisutniji i u jednom delu nacionalno orijentisanih i neosporno rodoljubivih intelektualaca. U nekim intelektualnim krugovima sve više se kalkuliše o potrebi konkretizacije spoljne politke koja bi trebala da se fokusira na pokušaj sprovođenja realnog cilja, a u datim okolnostima on je u pokušaju ujedinjenja dve srpske države. Naravno ne propagira se potpuno napuštanje odbrane Kosova, ali se oštrica srpske spoljnopolitičke orijentacije prenosi na Republiku Srpsku. Ovo može da oslabi ionako slab front odbrane južne pokrajine, a bez stvarnih benefita za srpsku stvar, što opet može da bude od koristi svetskim moćnicima pri konačnoj realizaciji plana kosovske nezavisnosti.
čini se da ovaj drugi deo izjave Karpentera upravo cilja na potajnu nadu i osećanja srpskog naroda i srpskih intelektualca. Manipulišući prirodnim željama Srba i pojedinih patriotski orijentisanih krugova, on podgreva njihove nade, šaljući im poruku da njihove nacionalne kombinatorike nisu potpuno zidanje na pesku. Šta više, ne tvrdeći ništa eksplicitno, Karpenter ih vešto navodi da razmišljanje u pomenutom pravcu (ujedinjenja Srbije i Republike Srpske) imaju makar maglovitu osnovu i mogu biti, čak i produktivna kao orijentir buduće srpske diplomatije.
Naravno ovde je reč, ponavljamo, o klasičnoj podmetačini. Jasno je, a i zvanični Vašington i Brisel, više puta su ponovili da teritorijalne kompenzacije za Kosovo – Srbija ne može dobiti. I da to nije eksplicitno rečeno to nije teško, sagledavajući politiku Amerike i EU, makar poslednjih dvadeset godina, zaključiti. No, zavodeći srpsku javnost i pojedine intelektualne krugove, mogućnošću, makar i najmanjom, ujedinjenja dve srpke države, Vašington kupuje vreme kako bi se pregovarački proces oko Kosova što mirnije priveo kraju, a srpska vlast delimično oslobodila pritiska kojem je od strane patriotske javnosti izložena posle MSP-a, i uopšte poslednjih događaja vezanih za proces odbrane Kosova.
