Naša sećanja i iskustva definišu nas kao odrasle osobe. Naša ličnost je stvorena koristeći sve to kao delove jako složene slagalice. Što me dovodi do sledećeg problema u toj teoriji, ali najbolje je početi izpočetka.
Doboj, Bosna i Hercegovina, 1988. Moj rodni grad, i rodni grad mnogih iz okoline. Prvo dete, a muško, dede crnogorci su bili jako ponosni. Bakama je bilo svejedno, samo da je zdravo. Moji roditelji su živeli u Zavidovićima, jednom malom selu poznatom u doba SFRJ po Krivajinom pogonu i malo čemu drugom. Voleo bih da se mogu setiti svega toga, ali i moja je porodica, kao i mnoge druge srpske porodice iz okoline, pobegla iz BiH pre nego što se ozbiljno zaratilo. Grob mog dede je još tamo, a ja ga još nisam posetio. Izvini deda, uskoro ću, obećavam.
Apatin, Jugoslavija, 1.09.1995. Prvi razred osnovne škole. Sedimo fino u klupama, svi pomalo uplašeni, pomalo uzbuđeni, i totalno zbunjeni. Nije mlijeko nego mleko. I nije kruh nego hleb. I ne kaže se daj bona, nego molim vas… Među dečijima glasovima čuje se ekavica, ijekavica i ikavica. Neki su lale, neki ličani, bilo je tu mađara, hrvata, roma, srba i bosanaca, ali mi to tada nismo znali i nije nas bilo briga. Vojvodina je uvek bila takva – ljudi mi govore.
Pogranični region, ima nas sa svih strana, ali svima je ovde sada dom među talasastim klasima pšenice i zlatnim njivama kukuruza i suncokreta. Vojvodina je kao dobar tokajac, polako te prihvati i pre nego što si shvatio, postane deo tebe i ti nje, i nikada je ne možeš zaboraviti. Mi deca to ne znamo, nama to nije važno, mi čekamo duge letnje dane. Nama je važno kupanje u reci, bosonogi fudbal u toploj travi, pecanje i manjak domaćih zadataka. Deca, kao deca, živimo za te dane i prostranosti periferije grada, uživamo u maštanju i igrama žmurke.
Farska Ostrva, jul 2001. Silazim sa malog aviona, pažljivo osmatrajući okolinu.
Oblačno je i prohladno, možda nekih 10 stepeni, dok je tog jutra kada smo odlazili iz Sombora bilo 15. Hteo, ili ne hteo, sada ovde živim. Sa mojih 13 godina nisam neki veliki nacionalista, nisam ni siguran šta ta reč znači.
Sedamo u auto i vozimo se jedno sat vremena do drugog sela gde ću da živim sledećih 6 godina. Sve vreme gledam kroz prozor auta i svuda su ovce, neke na ulici, neke raštrkane među golim žuto-zelenim brdima, kao beli cvetovi u divljoj bašti. Duboko plavo more je svuda oko mene, visoki beli talasi se uzdižu i hrabro se bore brotiv sive kamene obale dok bele ptice polako kruže iznad nas.
Ovo ostrvo se zove Vagar, ali mi idemo na jedno drugo koje se zove Eysturoy, govori mi naš vodič, tatin kolega, koji tečno priča engleski sa jako čudnim naglaskom. Parkiramo se pored žuto bele kuće u jednom malo većem mestu i vlasnik izlazi da nas pozdravi.
Pravi Viking, visok, plave kose i nebesko plavih očiju sa trudnom ženom koja je tipična skandinavka. Obadvoje savršeno govore engleski i prihvataju nas kao da se sto godina poznajemo, toplo se smeše i pokazuju nam kuću. Mi ćemo da živimo u prizemlju, a oni na prvom spratu, ali ako nam išta bilo kada treba, slobodno uđite, vrata su uvek otključana.
Moja majka se nasmeši i zamoli me da joj prevedem šta su vlasnici rekli. Imao sam dosta poteškoća da je objasnim da su upravo to rekli. Ali kako to da nikada ne zaključavaju vrata, šta ako neko uđe i ukrade nešto, ili ne dao Bog, ubije nekoga? Ja to prevodim vlasnicima, koji me prvo zbunjeno gledaju, dok ne shvate i počnu da se smeju. Ne, ovde nema zločina. Niko nije ubijen ovde još od 1940. godine, a zadnja pljačka se desila 1991. Ovo je najbezbednije mesto na svetu.
Aberdin, Škotska, septembar 2007. Prvi dan fakulteta, gomila mladih ljudi sa svih krajeva sveta se šeta i priča 100 različitih jezika.
Prvo pitanje koje me je neko pitao ovde je bilo: Odakle si? Pitanje postavlja jedna zgodna mlada engleskinja, i dok se ona smeška, mene polako hvata panika jer shvatam da ne znam kako da joj odgovorim.
U kom smislu? Gde sam rođen, ili kako?
Ona me zbunjeno gleda i pita me isto pitanje drugačije: Gde ti je dom?.
Ja…Ja stvarno ne znam, odgovaram joj.
I bez obzira koliko glupo to zvuči, ja ni dan danas ne znam. Ljudi tamo dole kažu da smo mi čudna nova generacija koja je sretno pobegla od svih tih ratova, konflikta, vojski i patnji. Mi smo pobegli, ali smo se usput izgleda i izgubili, i bez obzira koliko god bežali nikada nećemo pobeći tom jednostavnom pitanju.
Niko od nas ne zna šta smo to izgubili, ili zašto uopšte tragamo za time, ali kao neka gusta magla ili čudan predosećaj, odgovor za kojim je tu negde ispred nas, taman nadohvat ruke, ali nikad nismo dovoljno spretni da ga uhvatimo.
Neki od nas i ne shvataju za čime to tragaju, šta je to što definiše dom? Da li su to osećanja ili sećanja? Da li treba da stvorimo novi dom, ili da se setimo starog? Možda ćemo jednog dana shvatiti da smo samo zbunjeni, ili da nam dom ne treba, ali ipak nas uvek prati kuda god da odemo, taj nepogrešivi, blagi predosećaj da se gubimo u prevodu.
