Čedomir Višnjić rođen je 1960. u Ogulinu. Završio je osnovnu školu u rodnom selu Donjim Dubravama, gimnaziju u Ogulinu, a Fakultet političkih nauka u Zagrebu. Radi u Ministarstvu kulture RH, a bio je predsednik SKD „Prosvjeta“ od 2002. do 2016. godine. Do sada objavio knjige: „Kordunaški proces“ (1997), „Srbi u Hrvatskoj 1918-1941“ (2000), „Partizansko ljetovanje“ (2002) i „Srbobran, 1901-1914“ (2013). U ovom intervjuu Višnjić govori o motivima koji su ga inspirisali za novu knjigu.
Zašto vaša nova knjiga nosi naslov ‘Vreme sporta i razonode: Titina Hrvatska i njeni Srbi 1951.-1971.’? Šta ste njime hteli da poručite?
– Naslov i podnaslov zapravo čine jednu celinu bez obzira na izvesnu distinkciju među njima, kako bi se to lepo reklo. Vreme sporta i razonode, kao što znaju oni stariji, je naziv jedne emisije Radio Beograda iz tog perioda i on pokušava da postigne dvostruki cilj. Da ukaže na značaj i ulogu sporta kao prostora na koji se koncentrisala politička energija masa i dela elite kroz period od dvadeset godina (od 1951. do 1971.) života Republike Hrvatske u zajedničkoj državi. To mi se čini vrlo važnim naročito iz ugla retrospektivnog čitanja stvarnosti i danas uobičajenog stava koji kaže kako se prva bitka građanskog rata između Srba i Hrvata dogodila na Maksimiru. Ali, to je samo jedan tanak razlog i pogled. S druge strane naravno pokušao sam tim naslovom da pogodim nešto što je u sećanju starijih generacija još uvek dominantna slika. To je slika vedrog, osunčanog vremenskog isečka u životu naših naroda, ili našeg naroda pre svega, koji je otvoren, koji pruža optimistički pogled i hod kroz vreme i pogled na budućnost. Takvim naslovom sam pokušao barem to dvoje pokriti. Podnaslov, sam po sebi ima pomalo ironičan aspekt koji se nekom sviđa manje, nekom više, a to je uobičajeni lički izgovor Titovog imena. Njime sam pokušao reći deo istine o našoj političkoj vrhuški tog vremena i o njihovom odnosu prema tom režimu, prema samom vrhovnom vladaru, prema tom vremenu u kom je nedostajalo energije da se zauzme stav koji bi bio minimalno misaon i minimalno kritički. Dakle jedna identifikacija koja na kraju nije dobro ispala. Zato je ovo Titina Hrvatska i njeni Srbi.
U knjizi se naravno ne bavite ovim poslednjim godinama dvadesetog veka, ali sve čime se u njoj bavite u stvari govori o tome kako smo dovedeni do onoga što se u devedesetima dogodilo, zar ne?
– Tako je. Ono što čovek koji se bavi prošlošću može je da daje prilog rekonstrukciji puta ka vremenu koje smo doživeli, proživeli i koje živimo. Uvek trpimo tu lošu prednost ljudi koji znaju ishod, kako se to kaže, ili znaju ono što se u ovom trenutku čini ishodom. Videćemo zapravo šta će biti ishod i šta će biti od pobednika i poraženih jer ovaj poslednji rat čini mi se ratom u kom ulogu pobednika na kraju krajeva neće nositi niko, ali loše je kad to kaže onaj koji ne sumnja u to da je poražen. Dakle, on pokušava da nametne neku svoju istinu, ali kada govorimo među sobom, imamo pravo na tu, rekao bih, realističnu sliku. Imamo dakle, tu lošu prednost ljudi koji znaju ishod i onda se svaki pokušaj bavljenja prošlošću pretvara u rekonstrukciju, u pronalaženje tragova onoga što smatramo ishodom. To je loše i to treba kontrolisati, ali je i neizbežno jer sve što se dogodilo nije se dogodilo slučajno. Mi koji danas živimo ovo vreme i koji gledamo sudbinu Srba iz Hrvatske moramo se pitati kako je tako nešto bilo moguće i moramo da počnemo da se pitamo gde smo to grešili ili barem otvoriti ta pitanja. Smatrati sebe isključivo žrtvom je ne samo nerealno nego i vrlo loše i samo je potvrda poraza.
Identitet građen na krhotinama
U knjizi govorite o tome da su Srbi nakon Drugog svetskog rata svoj identitet gradili na nekakvim krhotinama. Na šta ste mislili?
– Bez obzira na svu silu literature, na hiljade stranica po zbornicima NOR-a koji su izašli u tom socijalističkom periodu, bez obzira što su tu objavljeni brojni popisi žrtava tim popisima žrtava i tim stalnim kubiciranjem tih žrtava sa što većim brojem nula smo zapravo poništili realnu sliku tih žrtava. Ta realna slika govorila je sledeće – 1945. godine više nema ni trgovaca, ni advokata, ni sveštenika, ni učitelja, ni profesora, a ono malo što ih je bilo nije se usiđivalo da kažu ni ko su ni šta su, to malo što ih je bilo ostalo je potpuno bez konteksta svog društvenog delovanja. Nema više ni jedne nacionalne institucije, ni dobrotvorne, ni ovakve, ni onakve…Srpska pravoslavna crkva je potpuno potisnuta na marginu radikalnim prosvetiteljstvom komunističkog pokreta. Nisu svi ti ljudi pobijeni, dobar deo je preživeo u Srbiji i nastavio živeti u Beogradu potisnut na marginu i bez prava javnog glasa. Narod, ostavši bez svoje elite, bez starog društvenog i bilo kakvog drugog okvira, bio je prepušten raznim komandantima i komesarima koji su i sami polako morali da uče vlastiti identitet i videti da se stvarnost ne prilagođava njihovim ideološkim okvirima. Ova knjiga govori o tome između ostalog i o razlozima zašto je moj otac pušio filter Beograd, zašto smo navijali za Crvenu Zvezdu, zašto smo kupovali Ilustrovanu politiku i slušali Radio Beograd tamo negde u okolini Ogulina u jednom srpskom selu, a smatrali smo se poštenim Jugoslovenima.
Zbog čega su se Srbi tako grčevito držali Jugoslavije. Zašto baš nje, a ne nekog svog nacionalnog identiteta?
– Nakon Prvog rata naši ljudi su se uhvatili Jugoslavije, to je istina. Postoji jedan temeljni problem i toga mi Srbi iz Hrvatske moramo da budemo svesni sviđalo nam se to ili ne. Zajednički jugoslovenski politički program rešava naš unutrašnji rascep, našu definiciju. Tema ove knjige je zapravo ono što se dogodilo 1945. godine. Dakle, stvoren je jedan drugi svet i druga vera u komesare i komandante u novi oslobodilački pokret, u novo konačno rešenje pitanja zajedništva u koje je, po mom dubokom uverenju, bio ugrađen strah. I ta vera u Jugoslaviju se dobrim delom hranila tim strahom, ne samo idealima, i odatle one paranoične reakcije krajem osamdesetih kojih se svi sećamo. Takva Jugoslavija i takav naš svet, oslobođen tih naših tradicija traje kroz pedesete godine. To je u stvari i vreme njenog realnog napretka jer se kumulira nekoliko efekata. Krupni industrijski objekti koje gradi gladan svet s početka pedesetih se završavaju, pristiže stalna pomoć, reparacije od Nemačke u naturi, u novcu, od Mađarske i ostalih zemalja, zemlja se približava NATO paktu, dižu se prvi krediti i zaista se ostvaruje jedan krupan napredak. I, kako to uvek biva, kao rezultat napretka počinju da se javljaju elementi starog sveta, ne samo kod Srba iz Hrvatske.
Bakarić je o Srbima u Hrvatskoj sudio prezrivo i s visoka
Posebno se u ovoj knjizi bavite ličnošću Vladimara Bakarića. Čime je taj naoko dosadni komunistički gubernator Hrvatske zaslužio vašu pažnju?
– On je fascinantna ličnost, ako ni zbog čega drugog onda zbog onoga što sam ovim mojim bavljenjem krhotinama koje sam otkrivao od Kordunaškog procesa 1944. godine, suđenju prvoj grupi partizana Srba koji su pokušali unutar NOP-a otkriti neke elemente nacionalnog mišljenja i delovanja, pa preko slučaja ministara koji su oterani na Goli otok i do 1971. godine uvideo da je jedini lik koji ih sve povezuje upravo Vladimir Bakarić. On je sve vreme bio tu u ulozi nekoga ko posmatra i nadzire i ko u krajnjem slučaju i sudi. Sa druge strane ne bi bilo pošteno reći da je on isključivo negativan lik. To je čovek koji je imao jednu svoju priču. Hrvatski intelektualac, komunista staljinove političke škole koji je radeći jedan posao ostvario druge ciljeve. Ovu knjigu je nemoguće prepričati pa tako i slučaj Vladimira Bakarića, ali ono što je on uradio i čime je osvojio mesto u ovoj knjizi i osvojiće ga jednog dana i u nekoj objektivnoj istoriji je činjenica da je iza sebe ostavio solidnu arhivu. Brinuo je o tome kakav će trag ostati iza njega, ali da vam ne ostanem sasvim dužan to je čovek koji je o Srbima u Hrvatskoj sudio prilično prezrivo i s visoka. Doduše, sve one koji su iz te slike odudarali, koji su se malo isticali on je ili skraćivao za glavu ili ih micao u stranu. Nije im dao da dođu do reči. O Beogradu je mislio negativno, on je za njega bio centar onoga što je on smatrao neprijateljskom politikom prema jugoslovenskom i hrvatskom komunističkom pokretu, naročito građanski Beograd, a on drugog nije ni video. Sa druge strane to je bio čovek koji je mislio loše i o hrvatskoj nacionalnoj inteligenciji. Smatrao je da niti je sposobna bilo šta da uradi, niti da je išta i uradila. On je verovao u neku svoju titovsku projekciju, fantazmagoriju, neku svoju Jugoslaviju, jer jugoslovenstvo kao takvo za njega nije bilo vrednost, ali vlast je bila vrednost i to vrhovna.
„Sami sa sobom, moramo početi da razgovaramo otvorenije”
U knjizi ste izneli jedan, pomalo zastrašujući, zaključak da od vitalnosti srpskog naroda u Hrvatskoj koja bi pomogla da se on još jednom izdigne iz ponora gubitaka u koji je upao nije ostalo gotovo ništa. Iako znam da vam nije namera da se bavite prognozama ili da predskazujete budućnost, pitam vas kao nekog ko dobro poznaje situaciju, a politika je i vaša profesionalna odrednica, da li je za nas zaista sve izgubljeno?
– Ova knjiga je zaista nastala u jednom trenutku, raspoloženju i uverenju da napokon, sami sa sobom, moramo početi da razgovaramo otvorenije, rekao bih i bespoštedno. Da ne štedimo ni sebe ni druge jer mi to više ne moramo, nemamo nikakvu računicu. Na ljubav nas niko ne obavezuje, a mržnja nije dobra, tako da smo sada, kada smo ostali bez svega, napokon slobodni. Postoji jedna izreka kako Lika sav svet naseli, a sebe ne raseli. Tome je definitivno došao kraj. U to vreme posle Drugog svetskog rata u Lici koja je vredila kao zaostao i relativno slabo naseljen kraj je živelo nešto preko 200.000 stanovnika. Sad ih ima ispod 50.000. Ja zaista mislim i bojim se da je našoj istoriji, onako kako smo je mi živeli i kako smo je trpili, i teritorijalnom pokrivanju celog tog kraja, kako smo ga nekada pokrivali, definitivno došao kraj. Mi sad već brojimo sela u kojima više nema nikoga. Ali da ne idem daleko, pitanje je bilo ima li ovaj narod vitalne snage. Zapravo ima, ali teško je shvatiti u kojoj meri.
Na šta mislite?
– Hrvati i Srbi su dve kulture i ta dva naroda koji su isuviše bliski i blizu jedan drugom da bi njihov rat, nezavisno od ishoda, bilo kome doneo bilo šta dobro. Međutim, ono što je u ovom trenutku važno reći je da nas ta priča i to propovedanje ne vodi nikuda. U ovom trenutku mi treba pošteno da raščijamo svoju priču, mora svako pošteno raditi svoj posao jer je to jedino što nas vodi ka nekakvoj budućnosti. Ljudi su umorni od krupnih istina, čak i onda kada oni koji propovedaju govore istinu, tako da u ovom trenutku jednostavno treba navući kapu na oči i raditi svako svoj posao. U ovom slučaju, mi koji se bavimo prošlošću treba o njoj i da pišemo.
The post INTERVJU Čedomir Višnjić:„Smatrati sebe isključivo žrtvom ne samo da je nerealno nego i vrlo loše” appeared first on srbi hr.
