Otišla je moja Stoja, istakla je za medijski portal Rasejanje.info Dragana Starčević Ivanić iz Drezdena u Nemačkoj, čiju priču prenosimo u celosti.
Reklama
Nikada, baš nikada, nisam mogla da prođem kroz njeno dvorište, a da joj nisam „ukrala” bar jedan cvet. Znala je Stoja da joj redovno uzimam njene lale, ruže, narcise, sve te prelepe cvetove koje je s ljubavlju gajila. Zamišljam je sada – kako je brojala svaki cvet u toj svojoj bašti, pažljivo i strpljivo, iako je znala da ću, čim zatrebam nešto da okitim svoju dušu, nestati sa jednim zumbulom. I opet, svaki put, ona bi žmurila na jedno oko.
Stoja nije bila samo komšinica. Ona je bila moja najbolja prijateljica, ona je bila kao druga baba, jer moja baba bila je daleko. Znala je sve moje tajne, sve moje strahove, ali i najlepše trenutke. Prve ljubavi, nesretne i srećne, moje ocene, moje razmirice sa prijateljima… Uvek je bila uz mene – od zabavišta pa sve do dana kada sam se udala i otišla. Iako sam otišla, Stoja je bila tu, uvek, u mom srcu, kao onaj svetionik kojem se uvek vraćaš.
Naučila me je sve – čak i to kako da pomuzem kravu. Sećam se, kad me „opali” repom, ja bih se zgrčila od straha, dok bi ona, smejući se, znala kako da se postavi i vrati svojoj kobili s tolikom veštinom. A ja, iako uplašena, uspevala da pomuzem Belku, a sa kozom je sve bilo lakše. Ipak, kad smo klali piliće, to je bilo nešto čega nisam mogla da se oslobodim.
A onda su tu bile naše ruke, koje su zajedno prale vunu, sušile je na terasi. Niti se sećam broja onih dana, jer su svi postali deo mene. Sređivale smo njene sobe na spratu, gde godinama niko nije boravio, jer su se njene ćerke udale. Ali mi smo, i dalje, pripremale sve za dolazak gostiju iz Beograda. Stoja i Dule bili su pravi domaćini, kada se dočekuju gosti, sprema Slava, slave praznici, njihova kuća je bila otvorena za sve i svakoga.
Vreme je prolazilo, ali kod Stoje nikada nije bilo straha od rada. Bilo je to vreme kad smo posle škole bile u bašti ili, zajedno, „trebile” grašak. Stoja mi je pokazivala kako da zagrćem krompir, kako da bodem kočiće za paradajz, kako da sadiš luk, kako da pleviš pasulj… Ali najlepše od svega, naučila me je da kuvam. Nikada, nikada nije bilo paprikaša kao Stojin, a mama se, onako ljutila jer sam trčala stalno kod Stoje. Sećam se, brat i ja smo obavezno preskakali ogradu, samo da stignemo kod nje, jer je znala da smo tu, uvek, baš kad je večera bila spremna. Niko nije voleo njen mladi sir, njene pite, krompiruše, uštipke, kao ja. Tanjir je uvek bio za mene, a suđe je uvek bilo moj način da joj vratim sve one sitne stvari koje nije zatražila, ali su bile važne.
I tako su prolazili dani, meseci, godine, a moje detinjstvo je bilo ispunjeno ljubavlju koju mi je Stoja nesebično poklanjala. Kako sam rasla, a ona starila, život nas je vodio različitim putem, ali Stoja je uvek bila tu. Uvek sam se vraćala, posećivala je kada god sam dolazila u selo. I poslednjih godina, kad je bila bolesna, još uvek je prepoznavala moj glas, još uvek je mogla da me zagrli. A ja, u tom trenutku, znala sam – možda je to poslednji put.
Zagrlila sam je tada, kao nikada pre, sa svim onim što nisam mogla reći. Hvala ti, Stojo za svaki osmeh, za svaki savet, za svu ljubav. Ti si bila moje svetlo, i tvojim osmehom je moje detinjstvo bilo obasjano. Nikada neću zaboraviti sve ono što si me naučila, svaku ljubav koju si mi nesebično poklonila.
Otišla je moja Stoja. Verovatno sada spava u nekoj prelepoj bašti, prepunoj cveća koje je sama posadila, tiho i mirno, onako kako je celo svoje življenje vodila – u miru, u tišini, i sa ljubavlju koja se nikada ne zaboravlja.
Voli te tvoja Dadi – Dragana Starčević, Drezden
