Dušan Trifunović (1933—2006)

*

NA ČERATU PORED STRAŽILOVA

U spomen Dušku Trifunoviću

Dva značajna pesnika, Trifunović i Radičević, počivaju na dva susedna karlovačka brega.

U novobeogradskom Intelovom klubu, gde su prestonički pisci i ljubitelji knjige davali pomen Dušku Trifunoviću, nedelju dana po njegovom preselenju na drugi svet, moje slovo je glasilo:

“Prijatelji poezije i Duška Trifunovića, nisam hteo da odložim čašu ispijenu za pokoj duši našeg pesničkog sabrata, jer ima u njoj neke simbolike. I Dule je svoju čašu iskapio. Ali, to nije jedina simbolika. Čujete li kako grakću gavranovi? Oduvek su najavljivali stradanja i patnju. Kao da su, ovde i sada, doleteli iz narodnih pesama.

Kažu da te ptice imaju neverovatno pamćenje i da mogu da nauče ljudski govor. Vidite, i ovaj, najuporniji, što sleće na okno Instelovog kluba u Novom Beogradu, kao da nam poručuje “Never more”, što smo čitali kod Edar Alan Poa u pesmi “Gavran”. Svetska i naša poezija se dotakoše, ovog časa, sklapajući sliku o gubitku koji ćemo, tek naknadno, u punoj meri razumeti.

Opet, koincidencijom, Zupčeva prva knjiga stihova zvala se “Nevermore”. Moglo je to da znači nikad više i more neverstva, s obzirom da se ljubav i smrt prožimaju, kao Eros i Tanatos. Epsko i lirsko, takođe, u ovom času idu jedno s drugim. A Pero je poslednjih godina sa Duškom bio nerazdvojan, pomogao mu da odoli, istraje.

Pre nedelju dana, pošto smo ispratili Duška do večne kuće, rekao sam starijem Trifunoviću, Luki: “Svi smo želeli da budemo njegova braća, a Vi ste pravi”. Dodao je: “I jedini.” Nisam hteo da mu oponiram, nije bila situacija, a mogao sam reći da nije jedini. Brat je Duškov, po duhovnom a ne krvnom srodstvu, bio i Pero. Pa, Milan Gutić i još neki. Ja sam, takođe, od onih koji su najbratskije prihvatili neponovljivog sarajevskoj, pa novosadskog i, uopšte, našeg stvaraoca.”

U ime ljubavi, poštovanja i zahvalnosti, koju osećam prema tom velikanu naše književnosti, pročitao sam tada OPROŠTAJNI TRIPTIH njemu posvećen.

A, za karlovačke “Krovove” sam, februara 2006, sročio tekst ISTINA O ŽIVOTU I SMRTI ove sadržine:

“Prvi put pišem o jednoj dopisnici koju mi je iz Sarajeva, svojevremeno, uputio Duško Trifunović, kao urednik “Života”, obaveštavajući me da će moji stihovi biti štampani u njihovom časopisu. Nisam tada iz potpisa razaznao ko mi to javlja, pomišljao sam da je Mak Dizdar, ali mi je Duško, kasnije, rekao da me on obavestio. Uverio sam se da je potpis zaista njegov. Uvek je podržavao pesničku bratiju. To mi, kao prvo, pada na pamet, kada prizivam sećanja na Njega. I to baš sada, kada ga nema. Eto još jednog primera kako su život i smrt neraskidivo povezani. Gotovo da idu ruku pod ruku.

Za Duška me vežu najlepše uspomene. Od prvih susreta. U Vrabasu, 1969. godine, gde je bio najprisutniji pesnik. Duša manifestacije koja se tek rađala. U njega su se Jovica, Bari, Radomir, Stanko i ostali vrbaski organizatori i kulgurni poslenici zaklinjali. Briljantni konferansje festivala. Uzor mladih pesnika.

Sve mi se, tada, činilo idealnim. Sa “Šumskim satom” hrupio sam u literaturu. A Duško je, bilo da vodi završne festivalske večeri ili da vodi pisce po fabrikama i školama, redovno naglašavao da sam baš ja taj prvi pobednik tog prvog festivala mladih u Vrbasu. Stvarao je atmosferu neposrednosti i razumevanja, duhovitim opaskama, najavama i komentarima. Onako visprem i šarmantan, plenio je sve odreda, ženski živalj osobito. Imao je običaj da podržava i sokoli kolege, pogotovo mlađe. Sebe je, iz poslovične skromnosti, gurao u senku. Pošto sam, 1970. napisao pesmu o Vrbasu, angažovao je Gabora Lenđela i Narcisa Vučinu da po mom tekstu napišu muziku, te otpevaju i snime, tako da je “grad na pesnikovoj ruci” dobio himnu.

Tajna veza, čuvena Trifunovićeva sintagma, delovala je uvek i svuda. Nisu samo njegovi dečaci bili sudbonosni, puno toga oko Duška je bilo sudbonosno. Ne može se nazvati slučajem, jer ništa nije slučajno, što sam jednoj od poslednjih Duškovih knjiga napisao predgovor ja, kao što je, prethodno, moju zbirku “Mališani i velikani” recenzirao on.

Izvesnu razliku u godinama, potirala je mentalna i emotivna bliskost. Smatrao sam ga, zaista, svojim starijim bratom, utoliko pre što sam na jednom mestu zapisao: “Podatak da nemam rođenog brata, uticao je da svakog umnog i časnog čoveka smatram bliskim. Prijatelji i pesnici, naročito, predstavljaju mi duhovne srodnike.”

Nije slučajno ni što je izbegao baš u Srpsku Atinu i što su ga Novosađani zdušno prihvatili, dali mu smeštaj, uhljeblje i toplinu. Mene je Duško neodoljivo podsećao na tribune i mudrace stare Grčke koji su na trgovima mamili ovacije. Slušao sam ga mnogo puta i stalno sam se pitao kada će izgubigi koncentraciju i nadahnuće u obraćanju publikumu, ali je ovaj maestralno koristo svoju životnu školu. Kao hodač na žici, nije bio sklon padu. Oskudica i zanat lansirali su ga u duhovne sfere koje su mnogim imućnicima i fakultetlijama ostale nedostižne.

Njegovi stihovi su bili praznik za uši i melem za narod. Nije čudo što su mnoge estradne zvezde zavodile masu Duškovim jednostavnim a veoma frekventnim rečima. Doduše, pesnik je od toga imao malo, gotovo nimalo. Pitao sam ga, jednom, koliko tantijema mu stiže od melodija snimljenih na njegove pesme, pošto sam i sam ponešto primenjenih strofa ispisao, ali mi je on kratko i jetko odgovorio: “Ništa!”.

U vezi s tim, naveo bih čarku između moje mlađe ćerke i mog “starijeg brata”. (Zanimljivo je da su Duletova i moja kćer imenjakinje —obe su Ane. Moja je danas pesnikinja sa nagradama saveznog značaja za mlade.) Na pitanje našeg gosta, tada, zna li čija pesma je “Glavo luda”, naša maloletna Anči, kao iz puške je odgovorila: Čolićeva! Uzalud se autor trudio da je ubedi u suprotno. Siguran sam da većina nikad nije ni doznala ko stoji iza “Čolinog” hita. Anegdotu sam, na dan Duškove sahrane, ispričao i Zdravku.

Od Trifunovića sam čuo i priču o nastanku knjige “Deca sama kod kuće”. Beležio je šta pričaju njegovi klinci i shvatio da ima gotovo štivo, u kojem je najlepše to što bratac i sestrica ne razlikuju šta sanjaju a šta im se događa.

Poslednji put sam Duška video u novobeogradskom Sava-Centru, uoči Savindana, kad je Fond za mlade poljoprivrednike priredio neki program. Na Instelovom štandu, nedaleko od “Srpske knjige”, sedeo je slavni izbeglica. Neobrijan i turoban, za razliku od svoje uobičajene srdačnosti, delovao je umorno i neispavano. Znao sam da je ozbiljno bolestan i da mu se ne živi. Ipak, napravio je štos. Kada je neko od prijatelja, sa štanda Rumljana zdipio njegovu knjigu i zatražio mu posvetu, Trifunović se osmehnuo: “Eto zašto mi se ta zbirka zove “Lopovska posla”!

Plašio sam se njegovog brzog odlaska ali nisam hteo sebi ni drugima to da priznam. Ovih dana, međutim, nisam se mogao suzdržati od provale čemernih osećanja. Mimo vremenske prognoze, kišio sam, uporno. I pitam sam se glasno: Zašto me napuštaju prijatelji, a ostaju mi neprijatelji?

Jedan teolog, urednik enigmatskog časopisa, kome sam ponudio anagram “Ti dovi frušku noć” (premetanjem slova dobija se: Duško Trifunović), uzvratio je: “Onda pokušajte neprijatelje da pretvorite u prijatelje.”

Eh, kad bi to moglo, pomislih. Prijatelji se tek tako ne stiču.

Na Čeratu, gde se skupio toliki narod, što svedoči o velikoj Duškovoj popularnosti, Blagoje Baković mi, ni pet ni šest, izjavi saučešće. Rekoh: “On je bio brat svih nas, pa i tvoj. Hajde da podelimo žalost.”

Ako su prijatelji, u stvari, najveće bogatstvo, znatno smo osiromašili. Posle dva Miroslava, Antića i Nastasijevića, Radeta Obrenovića, Gojka Janjuševića, Pavla Popovića, Šoleta Jankovića, dva Dragana, Radulovića i Lukića, Čedomira Mirkovića i Milorada Blečića (da spomenem samo neke meni drage pisce), otišao je još jedan. Zaplovio je iz svog Bosanskog Broda, Savom, pa Dunavom i nestalim Panonskim morem, do padina Fruške Gore, U Sremske Karlovce, gde je, šezdesetih godina, kao mlađan poet, dobio Brankovu nagradu za pesmotvor “Zlatni kuršum”.

Metak lutalica napravio je krug i, gotovo na istom mestu, stigao nekadašnjeg slavodobignika, tek što je ovaj objavio “Veliko spremanje”.

Asocirajući na jedan od najsetnijih i meni najdražih Duškovih romana, završavam in memorisanje pozdravom: “Zbogom, prijatelju, i znaj: sve što se na tebe i tvoje pesništvo odnosi, meni nikad neće biti ni davno ni daleko.”

Na godišnjici smrti Duška Trifunovića, prilikom otkriva-nja spomenika pesniku, 27. januara 2007. godine, u Sremskim Karlov-cima, izgovorih sledeće reči:

Kraj januara s početka prošle godine označio je kraj zemnog života i početak vantelesnog trajanja divnog čoveka i sjajnog pesnika Duška Trifunovića. Imao je tada 73 proleća.

Otišao je na Veliki odmor sedokosi dečak srpske poezije.

Potvrđujući da su pesnici večita svežina sveta, postao je evergrin autor. Sa porukom kao amanetom: “Pamtite me po pesmama mojim. Dokle pevam dotle i postojim”.

Dvanaest meseci brzo je, vrlo brzo, prošlo, a sporo, strahovito sporo, mirimo se sa činjenicom da ga fizički više nema.

Nisam baš siguran da su Srbi nebeski narod, ali znam da je Duško nebeski čovek. Autor zbirke “Lopovska posla” kojoj sam imao čast da napišem predgovor, došao je na ideju da tako naslovi knjigu, jer je, davno, sa nekog štanda ukrao pesmaricu Mire Alečković, kojoj veće priznanje od toga ne treba.

Došlo je, eto, vreme da nam nebo ukrade sabrata po peru. I Perinog sabrata, pre svega.

Iza njega je stotinjak izdanja, uglavnom pesama. Ima i romana. Jedan od njih se zove “Davno i daleko”. Ne prihvatam ni jednu od tih reči, ni davno ni daleko, kada je njihov potpisnik u pitanju.

Nikad se nije naš Dule pravio prepametan i predobar, zato što je bio dovoljno pametan i dovoljno dobar, da bi to naglašavao. Svi su ga poznavali, i priznavali, kao takvog, jedinstvenog. Mnogo je učinio za pesnike i pevače, pogotovo mlađe. Na čudesan način uspevao je da uspostavi bliskost sa publikom. Ako se iko u nas mogao nazvati zaslužnim narodnim umetnikom, onda je to on bio.

Zaslužio je, po meni, bolju sudbinu i veće počasti, no kao svaki pravednik više je voleo da mu duguju nego da duguje.

Takav dar i žar, takva nesebičnost, takva plemenitost i takav altruizam su retkost.

Ako ćemo po pravdi Boga istinoga, Novi Sad i Sremski Karlovci su ga posebno ispoštovali i udostojili. Instel, Prometej i Srpska knjiga su mu pružili ruku, podržali ga i objavili, maksimalno. Uostalom, prvu nagradu je, svojevremeno, dobio u Karlovcima. I tu je, zatvarajući krug, našao spokoja.

Verujem da će, uskoro, nad njegovom večnom kućom na Čeratu, naspram Brankovog Stražilova, zatreperiti jedna belokora biljka, posestrima lirskih duša, pa će se, tako, obistiniti moj stih saglasan čuvenom Duletovom sloganu:

Nad pesnikom šumi breza,
ima neka tajna veza.

Evo ga prvi sneg, moj Trifunoviću. Beo i čist kao list hartije. Valjalo bi nešto zapisati. No dosta se pisalo i napisalo, ako je za vajdu.

Odmaraj se, prijatelju, na obronku brda, nadomak potonjeg svog staništa, gde ćarlija vetar kako “ima jedan kućerak u Sremu”.

Spomenik su ti dela, veća od svakog materijalnog obeležja.

Nećemo te zaboraviti, ni familija, ni mi, pisci, koji smo ti druga porodica, ni izdavači sa Milanom Gutićem na čelu, ni ostali jarani, ni brojni obožavaoci, ni još brojnije obožavateljke.

Bio si, u svemu, naj, naj, naj… Narodu srodan. I blagorodan.

Prema tome, nezaborav ti ne gine.

Svi bismo da se upišemo u knjigu tvog života, da nam se osmehne bar deo tvoje ljudske i stvaralačke veličine. Malo ko bi gorčinu pruzeo. A bilo je i toga, zar ne?”

U tri sam se navrata, dakle, opraštao od Duška Trifunovića i ostao sam nedorečen. Uvek bi se nešto imalo dodati, što je bitno. Tako je to sa izuzetnim pojavama, čijim odlaskom gubimo i deo sebe.

Radomir Mićunović