Dr Arčibald Rajs – Srbija kao druga otadžbina – feljton Živka Markovića iz Švajcarske (5)

Sve vreme, od 1914. do 1918, s kratkim prekidima, dr Rajs je na srpskim frontovima: od Kolubarske bitke preko Solunskog fronta do ulaska u oslobođeni Beograd 1. novembra 1918. S srpskom vojskom odstupao je preko Albanije do Krfa. On je srpskog vojnika gledao u rovu, u pobedi i u porazu, ne jedanput, nego stalno, jer je stalno bio uz njega. On ga je pratio sa otvorenim simpatijama u junačkoj ofanzivi protiv austrougarskih vojnih snaga, kada su proterali neprijatelja iz zemlje, potom sa dubokim saučešćem kroz Albaniju, sa verom u konačnu pobedu na Solunskom frontu.

I kada je došla velika ofanziva i slom neprijatelja na Dobrom Polju, on je s pobedonosnim srpskim vojnicima ulazio u tuđu izgubljenu otadžbinu s punim osećajem da ulazi u svoju. Već od tog trenutka Srbija je postala njegova druga otadžbina, a vojnik i seljak simbol onog što je u narodu našem najzdravije bilo, što je iznelo rat i što je obezbedilo mir.

O svemu je pisao, samo ne i o prelasku Albanije, iako su se mnogi pitali zašto je dr Rajs to izostavio. U predgovoru knjige memoarske proze Šta sam video i proživeo u velikim danima, dao je odgovor: „Pošto sam živeo kao verni prijatelj s vojskom od početka do kraja rata, hteo sam da zabeležim anegdotsku stranu ratnog života, stranu koja crta, možda bolje nego najveća istorijska dela, pravi duh srpskog vojnika. Na moju veliku žalost, morao sam izostaviti strahovitu, a ipak tako slavnu dramu povlačenja kroz Albaniju. Taj predmet je suviše velik, od suviše dubokog zamašaja da bi se o njemu moglo govoriti u jednom po nuždi ograničenom poglavlju jednog dela koje obuhvata ceo rat. Ako mi to prilike dopuste, posvetiću jednu naročitu knjigu ovom velikom događaju”.

Na našu žalost, smrt je pretekla dr Rajsa i njegova knjiga o albanskoj golgoti ostala je nenapisana. Ali su, zato, od njega ostale nekolike knjige i stotine članaka o ratnom vihoru kroz koji je prošla srpska vojska i Srbija u celini.

Prilikom nekolikih boravaka u Švajcarskoj, u ratnim godinama, Rajs je, pored izveštaja o ratnim zločinima Centralnih sila, uspevao da organizuje pomoć za srpske izbeglice i siročad, da drži predavanja s osnovnim njegovim motom „pred zločinom ne sme niko da bude neutralan”, jednom rečju – da obaveštava evropsku i svetsku javnost o srpskom narodu i njegovoj nadčovečanskoj borbi protiv višestruko brojnijeg i jačeg neprijatelja.

Posle oslobođenja Srbije, 1918, dr Rajs ostaje da živi u Beogradu. Daje ostavku na svoj profesorski položaj u Lozani, ali ostaje vezan za Institut za kriminologiju, čiji rad prati do kraja života. Svoju vilu u Lozani zamenio skromnim svojim domom u Srbiji, on ju je, iz ljubavi prema seljaku, zamenio jednom pravom seoskom kućom, nazvao ju je iz ljubavi prema srpskom junačkom vojniku „Dobro Polje”.

U delegaciji nove južnoslovenske zajednice učestvuje na Mirovnoj konferenciji u Parizu kao ekspert koji svojim svedočenjem i svim onim što je napisao o ratnom vihoru znatno utiče na njen dignitet. Prvih posleratnih godina o Rajsov ugled i iskustvo mnogi političari i ljudi iz javnog života se otimaju, žele da iskoriste poznanstvo s njim i očešu se o njegovu harizmu, da bi kasnije počeli da pletu oko njega spletke i plasiraju izmišljotine, što je u ovom hrabrom čoveku izazvalo razočarenje i prouzrokovalo njegovo isključenje iz javnog života.

Najpre je, kao svetski stručnjak, pokušao da reorganizuje i modernizuje policijsku službu i školovanje stručnih kadrova, pa pošto su ga uvukli u neke neosnovane intrige, prihvatio se mesta honorarnog savetnika Narodne banke, a pošto su ga i tamo „uboli u srce”, napustio je i taj položaj i povukao se u tišinu života.