Do kraja razočaran velikom korupcijom i nepotizmom srpskog društva, karijerizmom, nepravdom i urušenjem morala, Rajs piše svoju poslednju knjigu, neku vrstu oporuke srpskom narodu, „Čujte Srbi – čuvajte se sebe” i doživljava tragičnu sudbinu: za vreme svađe sa jednim bivšim ministrom Kapetanovićem, poznatim korupcionašem, pada pokošen infarktom. Doktor Rajs umro je iznenada, naprasno i neočekivano. On je umro u najboljim godinama, onda kada je bio na vrhuncu životnoga iskustva i kad je mogao još mnogo i korisno da posluži nauci.
Reklama
Francuski slikar Marsel Amige, u svojoj knjizi Sam u pravcu Azije, seća se Rajsove smrti 8. avgusta 1929. godine, kao i njegove sahrane. Kralj Aleksandar Karađorđević je u svom telegramu saopštio nameru da preuzme troškove sahrane. Ona je bila zaista veličanstvena. Rajsovo telo na odru bilo je cilj pravog hodočašća. Ceo Beograd je prodefilovao, ljubeći kovčeg ili malo zastakljeno okno kroz koje se videlo pokojnikovo lice. Prethodno mu je izvađeno srce, koje je prema želji umrlog, odneseno na vrh Kajmakčalana. Siromasi u bednoj odeći, vojnici u blistavim uniformama i elegantni pojedinci defilovali su s poštovanjem, tri puta celivajući kovčeg. Jedan čovek, bez sumnje oficir u civilu, zadržao se dugo kraj odra, s rukama sklopljenim kao u molitvi.
Doktor Rajs je, kao čovek u punom značenju te reči, bio veoma vredan, disciplinovan i savestan u obavljanju svake svoje dužnosti, bilo kao profesor, kriminolog ili istražitelj ratnih zločina. Iz njegovih objavljenih memoara možemo jasno uočiti da nikada ništa nije tražio od srpske države i srpskog naroda, koje je svojim delima toliko zadužio. Samo je, po uzoru na dobrog samarjanina, davao i u tome se prepoznavao kao veliki humanist. Posvetio nam je svoje najbolje godine, žrtvovao gotovo celo svoje ne tako malo imanje. I nekada bogati i ugledni građanin Lozane, umro je skoro kao siromah.
I kad su njegovi ratni izveštaji uzbudili celi svet, on je rečima „ja imam od čega da živim” odbio da primi malu novčanu naknadu od Srpske vlade. U prostom rodoljubivom srpskom narodu osetio je i zavoleo onu njegovu hrišćansku iskru ljubavi prema čoveku kao Božjem biću, pa ma to bio i njegov neprijatelj. Voleo je bezgranično srpski narod, ne samo toplinu njegove duše, nego i herojstvo i brigu za otadžbinu. Ta ljubav prema našem narodu koja se onda javila u Rajsovoj plemenitoj duši razvila se do takvih granica da je često i njegovim najprisnijim prijateljima bilo teško shvatiti motive te beskrajne ljubavi.
On ih, istina, nikada nije iznosio ni pred svojim najbližim drugovima. Voleo je srpski narod iskreno i predano, sa svim njegovim vrlinama i manama. Nije bilo žrtve koju ne bi učinio kada je bila u pitanju naša narodna stvar. To se videlo iz svakog postupka, to se osećalo u njegovoj svakoj izgovorenoj ili napisanoj reči. Nikada, izgleda, ni sam sebi nije hteo da polaže račune, niti da istražuje uzroke o toj svojoj ljubavi prema srpskom narodu. To je tajna koju je on odneo sa sobom u grob.
Možda je zato i ostao tako potpuno veran vlastitoj zakletvi da govori istinu i samo istinu, ma koliko ona pogodila i njegove najbliže prijatelje. Istina koju je on izneo o ratu u Srbiji pobedila je. Tako velikog i odanog prijatelja, u svojoj istoriji, Srbi nisu imali.
Sutra: Istina koja je ostala
Za portal Rasejanje.info Živko Marković
