Petnaestak drugara iz čačka otisnulo se, preko agencije „Karavan“ iz Beograda, na put preko Atlantika, da bi posetili i videli SAD, ali i zaradili nešto dolara.
– Za put, posao, turističku i radnu vizu platili smo po 2.560 dolara. Na aerodromu u NJujorku sačekala su nas dvojica predstavnika, iliti menadžera agencije i odvezla nas u Atlantik Siti. Međutim, od obećanog posla – ništa. Kirija za stan preskupa, 800 dolara mesečno, a više od mesec dana su nas zamajavali lažima. Išli smo i u policiju, čak smo i pripretili ovim menadžerima, pa su nam onda vratili novac, ali samo po 1.000 dolara, uz naše, pismeno obećanje da ih nećemo tužiti – pričaju studenti Vojislav Tarailo (26) i Filip Jovanovski (22).
Vojislav, asistent na VTŠ u čačku, nastavlja priču:
– Iz Atlantik Sitija otišli smo u čikago. Šetajući gradom, slučajno smo stigli do marketa „Srpska tradicija“. Kao da nas je sunce ogrejalo: ušli smo, a vlasnici, Vasilija i Milorad Karagić primili su nas kao najrođenije. Rekli su nam da će nam pomoći, da ne brinemo, a tu se zatekao i Vojkan Radonjić, vlasnik studija „TV 48“, koji je odmah stupio u akciju.
Vojkan Radonjić je pre 16 godina iz rodnog Niša došao u čikago…
čikaški veteran
Već 16 godina Vojkan Radonjić je žitelj čikaga. Stigao je iz Niša i nije mu trebalo puno vremena da se snađe i „krene u akciju“. Otvorio je prvi srpski TV studio u ovom američkom velegradu, ali se bavi i organizacijom izložbi, predavanja od strane poznatih imena srpske politike, kulture, sporta. Teško je nabrojati sva imena iz raznih oblasti koje su prošle kroz njegov studio i predstavili se mnogobrojnoj srpskoj dijaspori u čikagu i okolini.
– Imali smo i ranije sličnih slučajeva. Odmah sam pozvao nekoliko naših ljudi, koji su se rado odazvali da pomognu ovim mladićima – rekao je Vojkan.- Našli smo im pristojan, povoljan smeštaj, zatim i posao, tako da smo ih rasteretili straha od neizvesnosti.
Filip Jovanovski ne može da nabroji sve Srbe, koji su im pomogli u čikagu.
– Nemamo dovoljno reči hvale za Vojkana, Miru Pavlović, inače suprugu graditelja mosta prekod Drine – Majka Pavlovića… Sve su to ljudi velikog, humanog srca i večno ćemo ih pamtiti. Radili smo, uglavnom na uređenju novih građevina, na selidbama, čak i kao spasioci na plažama. Lepo smo proveli vreme i uspeli nešto i da uštedimo.
