Ako i jesu u pravu oni koji kažu da je smrt jedina pravda koja je od boga svima jednako data, diskusija koja se u poslednje vreme sve više vodi među našim ljudima u Nemačkoj pokazuje da ta božja pravda nije za sve jednaka kad je u pitanju sahrana. Jer, stranci u Nemačkoj za lokaciju večne kuće imaju veći izbor, a što je kod Srba u ovoj zemlji sve češća tema. Generacije koje su u Nemačku došle ’60-ih i ’70-ih godina polako zalaze u poslednju životnu dekadu, pa se mnogi vraćaju u otadžbinu, ali neki zbog usađenih korena u zemlji boravka tu i umiru. Pogrebne firme nicale su kao pečurke, jer je većina, ipak, želela da večni počinak nađe u rodnoj grudi. Tako će, najverovatnije, još dugo i ostati, jer zamene za zavičaj niti ima, niti će biti. Ali, i pored toga, radi potomaka koji ostaju u Nemačkoj sve veći broj tu i traži „lokaciju“ za večnu kuću.
Za one koji donesu takvu odluku postoje tri teoretske mogućnosti: sahrane obaviti u nemačkom groblju sa svima ostalima, u zajedničkom svih pravoslavaca ili u posebnom srpskom groblju. Porodice srpskih pokojnika, kojima je sudbina odredila da pored one privremene kuće u otadžbini, večnu „grade“ u Nemačkoj, najčešće su je podizali na grobljima pod istim „građevinskim uslovima“ koji važe za sve hrišćane, bez obzira na nacionalnost i poreklo. Želje i nastojanja da se dobiju posebna srpska groblja postojale su oduvek, ali ih uvek nije bilo lako ostvariti. Srbi su u Osnabriku svoju crkvu i groblje, uz pomoć Engleza, dobili odmah posle Drugog svetskog rata .
Otac Maksim
Penzionisani sveštenik u Donjoj Saksoniji, poznat kao otac Maksim, radni vek je proveo u Americi, a poslednje životne godine proveo je u manastiru Presvete Bogorodice u Himelstiru. Za života je izrazio želju da bude sahranjen na srpskom groblju u Osnabriku. Tu želju hanoverska parohija, ocu Maksimu je ispunila.
Srpsko groblje u Beču staro je više od 100 godina, a u Nemačkoj ova tema postala je aktuelna poslednjih desetak godina kad su i osnovana prva srpska groblja
(posebne parcele u sastavu gradskih grobalja ) u Minhenu, Hamburgu i Bilefeldu. Reklo bi se da tu nema problema, bar što se tiče nemačkih vlasti, ali kod naših ljudi mišljenja su podeljena.
Zagovornici posebnih grobalja za Srbe u prvi plan ističu očuvanje tradicije, kulture i nacionalnog obeležja. Oni tvrde, da bi već na prvi pogled trebalo da se vidi da je to srpsko groblje. Dakle, grobovi bi se obeležavali spomenikom u obliku srpskog krsta, koji se, kažu oni, razlikuje od ruskog. Vernici iz ove grupe ističu i neke specifičnosti verskih obreda. Međutim, jake argumente imaju i oni koji misle da bi umesto posebnih srpskih, najbolje rešenje bilo zajednička pravoslavna groblja. Pristalice ove solucije naročito su crkveni zvaničnici, a oni su i nemačkim vlastima najbliskiji. Protivnici bilo koje vrste posebnih grobalja kažu: „Ako smo ceo život mogli da živimo zajedno, zašto onda ne bismo mogli zajedno da ostanemo i posle smrti“? Ima i onih koji su mišljenja da bi groblja sa tipičnim srpskim krstovima mogla lako da postanu meta vandala i nacionalista.
Ista smo vera
– Najlepše bi bilo da svi pravoslavci imaju zajedničko groblje, jer smo ista vera, a običaji se puno i ne razlikuju – tvrdi Vaso Beklavac koji je suprugu Milanu prošle godine sahranio na zajedničkom nemačkom groblju u Langenhagenu.
– Srpska groblja su realnost. Već ih imamo, ali ćemo nastojati da se umesto posebnih srpskih osnivaju zajednička pravoslavna groblja. Mi pravoslavci u zemljama boravka oslonjeni smo jedni na druge, a osim toga jačalo bi i naše zajedništvo – mišljenja je episkop srednjoevropski vladika Konstantin.
Kako praksa pokazuje, nemačke vlasti su spremne da svojim stranim sugrađanima ustupe parcele za njihova posebna groblja, ali je na njima samima da se organizuju i postave takav zahtev. U takvim grobljima sahrane mogu da se vrše samo uz odobrenje nadležne pravoslavne crkvene opštine, kaže Kordula Vehtler generalni direktor svih hanoverskih grobalja. „Naši ljudi u Hamburgu ideju su dobro prihvatili. Grobna mesta se iznajmljuju na 25 godina, a već imamo one koji su zakupili mesta i za porodične grobnice. Posebnu parcelu imamo već nešto duže od šest godina“, preneo nam je svoje iskustvo sa posebnim srpskim grobljem, protojerej Dragan Jovanović, paroh hamburški.
Deo tradicije
Kamenorezac Živomir Vesović iz Hamburga, jedini Srbin koji u Nemačkoj pravi tipične srpske spomenike u obliku krsta, pobornik je posebnih srpskih grobalja. „Groblje treba da bude srpsko isto tako kao što i drugi narodi imaju svoja. Naše mora da bude prepoznatljivo po krstovima, znači, Srbi bi i u ovoj zemlji imali deo svoje kulture i tradicije.“
Da je lokacija važna govori i situacija u Bilefeldu, u kojem je prema rečima kamenoresca Živomira Vesovića, na posebnoj srpskoj parceli sahranjen samo jedan pokojnik! „Sahranjeno ih je više, ali naši ljudi u Bilefeldu nisu pokazali veliki interes za posebno groblje, i to najverovatnije zbog udaljenosti od grada“, smatra protojerej Bogdan Smiljić, paroh bilefeldski.
– Velika je prednost imati posebno srpsko groblje, jer tu mogu lakše de se sprovedu neke običajne i verske nijanse nego na zajedničkim grobljima. Na posebnim grobljima lakše se odstupa od uobičajenih nemačkih pravila, a to je, na primer, okretanje spomenika prema istoku, stavljanje slike na spomenik ili ograđivanje groba ivičnjakom, kako je to kod Srba uobičajeno – ističe otac Bogdan, koji je mišljenja da su zajednička pravoslavna groblja pogodna u mestima gde živi manji broj pravoslavaca.
Dogovor u Hanoveru
U hanoverskom hramu postoje kripte (podzemne grobnice) u kojima se na mermerne pločice upisuju imena mrtvih, bez obzira na to gde su sahranjeni. Pa ipak, sveštenik Milan Pejić već radi na tome da pravoslavci u ovome gradu dobiju zajedničku parcelu na jednom od gradskih grobalja. Proces je u toku i prota Pejić je uveren da će Srbi do kraja godine u
Hanoveru imati zajedničko pravoslavno groblje.
