Udruženje žena iz Trpinje osnovano je pre deset godina, a jubilej je proslavilo 4. decembra uz prigodan kulturni program u kom je učestvovalo desetak pesnika sa prostora Vukovarsko-sremske i Osječko-baranjske županije i Vukovarsko srpsko pevačko društvo „Javor“. Druženje sa pesnicima uoči Božića je tradicija koju udruženje neguje još od svog osnivanja pa su i pesme koje su čitali okupljenoj publici u trpinjskom Domu kulture bile prigodnog karaktera dok su Javorovi pevači otpevali nekoliko srpskih božićnih pesama.
I za ovu priliku Trpinjke su prostor dekorisale raznim simboličnim predmetima koji svedoče da dolazi najradosniji hrišćanski praznik Božić. To su mali hlebovi, zatim razni venci puni živopisnih plodova jeseni, žito i sl.
– Ponosna sam na čitav naš rad i sve aktivnosti koje smo tokom proteklih deset godina imali. Obišli smo mnogo naših manastira i u Hrvatskoj i u Vojvodini, a razvili smo i dobru saradnju sa ženama van Hrvatske, iz Sombora i Bačke Palanke gde smo imali izložbe naših radova. Sarađujemo i sa raznim drugim organizacijama sa kojima smo održavali razne radionice. Njihovi članovi dolazili su ovde da od nas uče da štrikaju, vezu ili heklaju. Organizatori smo i učesnici raznih manifestacija kao što su proslava 8. marta, Vidovdana, zatim „Raspevane trpinjske jeseni“, organizovali smo i radionicu starih zanata kao i ovu večerašnju priredbu posvećenu Božiću – kaže predsednica udruženja Marija Opačić.
Mnogo toga ovom uduženju ne ide na ruku. Malobrojnost, nezainteresovanost mlađih sumeštanki i mladih uopšte su najveći problem, ali njegove članice se ipak trude da bar dok je njih tradicija i običaji mesta u kome žive opstane.
– Pokušavali smo na razne načine da u udruženje privučemo mlade, ali su svi ti naši pokušaji bili neuspešni. Čak i za ovo veče bilo je teško pronaći decu koja bi pročitala neki stih. Odazvalo nam se samo njih dvoje. Čak i ove mlađe žene pitaju – „A šta nam to treba?“ Ne znam kako to da objasnim, ljudi su nekako ravnodušni prema svemu. Mi smo u Trpinji imali lepe običaje i sve će to jednom biti zaboravljeno jer nemamo kome da ih prenesemo – upozorava gospođa Marija.
Osnovale i dramsku sekciju, a uskore će dobiti i nove prostorije
Trpinjke iz udruženja okupljaju se u svojim prostorijama dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom. Tu pletu, vezu, šiju, izrađuju razne ukrasne predmete, bave se dekupažom, izradom nošnji.
– U ovim našim prostorijama puno se toga ne vidi, ali pripremili smo police da sve to možemo da izložimo i pokažemo našim gostima. Uskoro ćemo dobiti drugi prostor i tu ćemo imati jednu prostoriju koja će biti rezervisana baš u tu svrhu da pokažemo sve što radimo i čime se bavimo – kaže Marija Opačić.
Iako udruženje okuplja žene u pomoć im rado pritrče i muškarci jer ima poslova za koje su potrebne jače ruke nego što su ženske. Udruženje je pokrenulo i Dramsku sekciju pod nazivom „Nikad nije kasno“. Ranije je sekcija delovala pod okriljem Udruženja penzionera ali se posle izdvojila i sada priprema već treću predstavu pod nazivom „Kako sam ponovo postao normalan“.
– Premijeru smo predvideli za pravoslavnu Novu godinu, ali smo moraći da je odložimo jer je naš režiser jako bolestan pa smo morali da mu nađemo zamenu. Zato sada kasnimo. Inače prošle godine igrali smo Nušičevo „Sumnjivo lice“ i bilo je jako dobro – kaže predsednica.
Druženje i rad kao antistres terapija
Sekretar udruženja Jelica Marić jedna je od mlađih žena uključenih u njegov rad. Ističe da je ovo udruženje mesto i prilika da se njene članice druže i ispolje neke svoje kreativne sposobnosti.
– Ja najviše volim dekupaž i da izrađujem slike od cveća. Sve što napravimo izlažemo na raznim izložbama, ali uglavnom poklanjamo. Ni ja nemam odgovor na pitanje zašto nam se ne pridruži više naših sumeštanki. Činjenica je da su mnoge naše žene zauzete dnevnim poslovima, ali ipak mislim da mogu pronaći i malo slobodnog vremena. Verovatno i ne znaju šta mi ovde radimo i verujem kada bi došle barem jednom da bi nam se mnoge od njih priključile – kaže Jelica.
Njena koleginica Dragoslava Kronić u udruženju je od njegovog osnivanja i ističe da joj druženje i rad u udruženju puno znače jer živi sama.
– To mi daje neku volju da živim i elan da radim i borim se. Tu sam od prvog dana, otkako smo dobili prve šivaće mašine i druge uređaje. Ovo mi je svojevrsna terapija, tu se mirim, ispričam se, popijemo kafu, radimo, šalimo se, posvađamo. Bude kod nas svašta ali svi smo zajedno i lepo nam je, a to je ono što je najvažnije – kaže Dragoslava.
Deset godina postojanja svakako nije mala stvar, jer teško je opstati i istrajati u radu pored svih negativnih trendova koji karakterišu današnji život. Zato je upornost i marljivost ovih žena vredna poštovanja i bilo bi zaista lepo kada bi u ovu Novu, 2020. godinu ušle ojačane novim članicama.
The post Desetogodišnja upornost vredna poštovanja appeared first on srbi hr.
