Dara Sekulić (1931)

*
DARA SEKULIĆ

DUBINSKO KLJUČANJE JEZIKA

Književni život ima Janusovo lice sujete. Njegova ambivalencija često skrije ili, pak, zagubi ključeve literarne i ine pravde. U odgonetanju i afirmisanju raznolikih poetičkih šifara savremene srpske pesničke scene, zaneseni mrmorom lične dovoljnosti i kameleonskog dovijanja spram trenutno složenih domina književne javnosti, zaboravljamo na korenske razmere i vrednosti naše lirike. Iole temeljnije vaspostavljena slika srpske književnosti s kraja dvadesetog veka, otvoriće nam oči i otkriti mnoge previde i grehe aktuelne recepcije literarnih dela. Gotovo po pravilu danas bivaju isključena ili u zapećak ćušnuta relevantna spisateljska imena preko Drine koja je rat razvejao na razne strane i bogaze. Naši živahni kritičari, opepeljeni predrasudama iz povelikog arsenala dnevno-političkog cakizma, kao i mnoštvom neprevrelih uvida u trenutne šare književnog kaleidoskopa, ne umeju, ne znaju i, često, neće da vide vrednosti izvan sopstvene šatre u kojoj zvoca (bez obzira na brojnost) jedan te isti kantardžija.

Dara Sekulić pripada redu zanemarenih srpskih pisaca s onu stranu opevane reke, lomeći se, poslednjih godina, od nemila do nedraga po zemlji Srbiji. Ako ovdašnjem neoprostivom nehaju prema njenoj privatnoj sudbini pridodamo i ćutnju prema delu, onda će kao doslovno neverovatan delovati čin objave njenih izabranih pesama u novosadskom Dnevniku. Gest, zaista, za svaku hvalu i čestitku. Jer, pred nama je esencijalni otisak jedne nimalo obične pesničke sudbine koju bismo mogli nazvati i retko vitalnom avanturom u srpskom jeziku.

Dosta precizan i nadahnut pogovor Slavka Gordića gotovo da nam ne ostavlja prostor za inovantan pogled na liriku Dare Sekulić, ali bez obzira na to pokušaćemo da dodamo koju nijansu novoga. Konačno, poezija više od drugih žanrova pruža tu dragocenu mogućnost. Bitna komponenta osobenosti poezije Dare Sekulić nalazi se u njenom stalnom kušanju da sublimiše energiju pesničkog jezika i slika, da zbije njihove lirske reference u koren pesme i tako ne dozvoli rasprskavanje poetske građe. Njene pesme nose bogumilski šapat i trpljenje, s jedne, i nemušti uzdah nad svetom i njegovim oblicima, s druge strane. Ona ima tanani osećaj za artikulaciju jezičkog blaga i zaboravljenog semantičkog sjaja u njemu, te joj se pesme doimaju kao duboko proživljene i iščišćene fantazme u otkucajima kolektivnog pulsa. Kao da je njena lična lirska drama ujedno i opšta katarza srpskog jezika i etnosa. Ali, to ne bi trebalo da zavara, jer Dara Sekulić nema ni valer od plakatnog stihozborstva, niti na sva zvona, poput pijačnih preprodavaca ideološke magle i kvazirodoljublja, emituje poruke lišene umetničkog i samosvesnog naboja. Njena otadžbina je srpski jezik koji pamti sve sreće i nesreće, koji pruža mogućnost vrhunskog kreativnog uznesenja.

U poeziji Dare Sekulić svoja mesta zamenjuju potiljak i obraz Janusove maske, lice i naličje sveta pokazuju svoje ponore i visove. Dobro i zlo zatomljuju jedno drugo u čudovišnoj dijalektici vremena i prostora. Pred čula nam iskrsavaju ukršteni prizori panteističkog i htonskog, anđeoskog i demonskog, harmonije i haosa. Kao što su, prisetimo se vladike Nikolaja Velimirovića, latica i trn na istom stabalcu, tako je i ceo život, a s njim i naša iskušenja, sazidan od takvih suprotnosti. Ovome vredi pridodati i stihove Stevana Tontića iz pesme Dara Sekulić, čist snimak, stihove u kojima se pesnik demijurški poigrava naslovima njenih dveju knjiga i tako na direktan način, prečicom, imenuje ono što, uvek spora, kritika, na malom prostoru, nije u stanju: Tavno joj lice/ blista od zemljice. U ovaj distih stalo je sve: i noć i dan, i smrt i život, i zemlja i nebo, i demon i anđeo, i nesreća i sreća… U Tontićevoj pesmi su i ovi stihovi: Mladi joj vukovi noću/ žubor-vodu sa greoca piju. I ova slika više je od pukog prizora ili lako prizvane slike. Ona je kristalni pogodak u centar poetskog habitusa Dare Sekulić, pogodak koji nas uvodi u sokove književne japije od koje je zdelana poezija što sadrži jedrinu zvuka i semantike, dubinsko ključanje jezika i mita.

Već pri prvom kontaktu sa novom knjigom Dare Sekulić, prepoznajemo od ranije znano nam leksičko obilje i sjaj reči. Retke i zaboravljene, nepoznate i nove reči belasaju i žare poput dalekih zvezda u očima. Po toj odlici, Dara Sekulić pripada krugu počev od Đorđa Markovića Kodera i Laze Kostića preko Momčila Nastasijevića i Stanislava Vinavera pa sve do Matije Bećkovića, Pavla Popovića, Vite Markovića, Aleka Vukadinovića, Darinke Jevrić, Slobodana Kostića, Milosava Tešića i drugih. Naravno, Dara Sekulić ima svoje originalnosti po kojima je prepoznajemo. Na primer, ona svoj jezički materijal pozlaćuje specijalnošću upotrebe imenica ženskog roda sa nastavkom ica, zatim deminutiva, takođe, sa produžetkom ica, kao i imenica muškog roda koje se završavaju na suglasnik — c.

Evo imenica ženskog roda od kojih je neke pesnikinja stvorila po prvi put: potajnica, ulomljenica, strujnica, razvjernica, studnica, pustolovica, žednica, zaludnica, zatim, čaralica, mladica, žeravica, zadušnica, kamenica, pijavica, samica, svjetlica, vrućica, dužica, nosnica, živica itd… Evo i deminutiva: zmijica, kesica, leptirica, njivica, vedrica, čašica, dunjica, cevčica, posteljica, kožica, kvačica, krpica, cjevčica, udolica, kvržica, mjerica, klipica, pčelica, strijelica itd… I, napokon, tu su i “muške” imenice: cjelac, čupavac, kukac, lanac, vijenac, rilac, konac, sreslac, pčelac, dragušac, živac, prozirac, sjeverac, mamac, dvotočac, svilenac, slijedac, izvorac, vrhunac, svitac itd… Naravno, u poeziji Dare Sekulić postoje još mnoge i mnoge, gotovo bezbrojne, reči koje dišu starinom i tvoračkom svežinom, ali odustajemo od njihovog predočavanja, jer smo pažnju usmerili na delikatna mesta u kojima obitava suglasnik c. Ovako primećen i upotrebljen, on je mnogo više od sopstvene materijalnosti i praskave učestalosti. Suglasnik c je, ovde, zvukovni proplamsaj koji se preobražava u osoben znak koji upozorava na opasnost, na prisustvo drugog i drugačijeg sveta tik uz ovaj. Učestali glas c je i odraz poetskog nespokojstva zbog neuočljivih (nevidljivih) sila što vrebaju iz svih pravaca i u svakom trenutku. Osim toga, ovaj strujni suglasnik, ako se emituje suprotno od redovnog, dakle, uvlačenjem vazduha kroz zube, postaje nemušta opomena (signal) upućena prirodi i njenim menama koje se najdrastičnije održavaju na i u čoveku i njegovim akcijama. Smešteno u lirski kontekst, ovo c je coktavo tepanje zlu koje se ne može uništiti već samo privremeno obuzdati.

Još jedan aspekt poezije Dare Sekulić predstavlja iznenađenje. Naime, gotovo svi tekstovi u knjizi imaju vizuelni oblik pesama u slobodnom stihu. Međutim, pažljivijim i dubljim poniranjem u njihovu strukturu, otkrivamo očiglednu (a dobro skrivenu) mrežu rimovanog stiha. Čitavo jedno nebo istkane muzike. Nešto poput ćilima kojem, tek kad ga okrenemo, primećujemo zlatnu potku i niti razaslane krvotokom munja i boja. Poput zatvorene školjke, pesme Dare Sekulić skrivaju tajne melodijske šumove i bisere, ponorne note jezika i pesme. Takvo otkriće produbljuje predstavu o ovoj poeziji. Pojačava čitalačku znatiželju i koncentraciju, i uvećava značaj i domete kreativnog zamaha Dare Sekulić. Naprosto, opseda nas potreba za novim pretragama poetičkih slojeva, a kroz mnogolike i neočekivane nanose muzike i ritma, zvuka i tišine. Autorska namera da se baš na takav način prikrije tektonska mreža vezanog stiha, da ne bude očigledna i tako zavede na pogrešan prilaz, uvećava gradivne nivoe ukupnog stvaralačkog učinka. Time se ova poezija dotakla iskoni, tradicijskog veza i peva, zapretenih množina zvuka i znaka. Čak i ono c, smešteno na vršcima jezičkih čioda, neka je vrsta unutarnje sitno-sitno umrvljene rime (rimice) čije sonorno svetlucanje obeležava ontološku snagu lirike.

Na tematsko-motivskom planu, Dara Sekulić, kao svaki istinski pesnik, ne preza od večitih tema. Na vrhu lestvice (pored doma, praga, samoće, prirode…) nalaze se teme ljubavi i smrti. Ova globalna opaska ne bi značila mnogo ako ne bismo ukazali na konkretne primere osobene realizacije navedenih motiva, pre svega, motiva ljubavi. Imajući potpunu svest o stvaralačkim preokupacijama, pesnički subjekat, ovde, postavlja fenomen ljubavi na dva plana: zemaljski i božanski. Prvi je varljiv, tragičan, prolazan. To otkrivamo u stihovima: ljubav, je li ono mjesto gdje su nam se strijepnje srele; zatim, ljubimo se sumnjajući u svoj vid; međom ograđeni, kao gubavi, do râka, dozivamo se bez koraka; potom, sintagme (definicije), nedozov ljubavi; gluha varka sluha; mukli eho iz dubina itd… Sve je privid, nemogućnost, omaglica, iskušenje, tren, senka, razočarenje. Međutim, u zemaljskom se krije i božansko, pomešani. Božansko samo treba prepoznati i doživeti, jer je tu, na dohvat čula, često obično i prosto, a savršeno i harmonično: Moći čuti njihaj trava./ Samo zvuke odabrane./ Kretnju krilca mrava./ Blisko bilo u daljini. A posle i iznad svega, spoznaja da Savršen je dohvat ljubavi. Doživljaj Boga: Ostani Oče uz mene/ da prepoznam sebe/ od prije./ Da strah se gusti u promene/ iz crne gute odvije.// Uđi Bože u mene/ da jasno živim, djetetom,/ u tome svjetlu/ bez promjene,/ u svijetlu davno otetom.

Poezija Dare Sekulić je koncentrat višedecenijskog nastojanja da se kaže suvislo da ili ne svetu i njegovim dvostrukim krajnostima, svetu što cepti u paradoksu čovekovih moći i nemoći, ushita i bola: Kućni prag je bio tako blizu/ ali nam se zametnu trag. Atmosfera i prizori, jezik i zvuci u poeziji Dare Sekulić sugerišu da iz tajanstvenog i lepog sveta virka zametak zla preobražen u danajske darove. Samo je pitanje vremena kada će preobučeno i utajeno zlo nasrnuti na goli život. U takvoj spoznaji sveta, pesnički jezik je svetlica dobra, ono stanje talenta koje sopstvene potencijale izmešta u najvišu tačku borbe i opstanka. Temperatura toga čina u poeziji Dare Sekulić ostvaruje pun ciklus antropološke i jezičke entropije.

Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998. | Nenad Brankovo kolo