DNEVNIK ISTRAŽUJE: IMA LI SRBIJA POTENCIJAL DA PRIVUčE I KOLEGE PO čEKU NAŠIH
GASTARBAJTERA
Mada su godinama unazad idealni turisti za većinu turoperatera u Evropi,
globalna ekonomska kriza nije mimoišla ni penzionere. Omiljeni gosti, koji na
odmorima troše najviše novca i najduže ostaju, počeli su da vode računa o
svakom evru. Stezanje kaiša ide dotle da dobar deo evropskih penzionera, koji
su decenijama radili od jutra do sutra kako bi obezbedili mirnu starost, sve
više kalkuliše i gde da provede treće doba. Kako im je često u matičnim
državama starost skupa, jer su im penzije nedovoljne za život na koji su
navikli ili kojem su se nadali u poznim godinama, mnogi se odlučuju da se
odsele u one države gde je sve mnogo jeftinije i gde s njihovim primanja mogu
biti znatno komotniji.
Tako su američki penzioneri, koji odjednom moraju da rastežu svoje penzije,
počeli da odustaju od raja na Floridi i starost sve više provode u Ekvadoru,
Panami ili Meksiku, gde su troškovi života niski a klima odgovarajuća. Prema
svetskim istraživanjima, ove tri latinoameričke zemlje su i vodeće na listi
najpoželjnijih za život nakon odlaska u penziju, a potom slede Malezija,
Kolumbija, Novi Zeland, Nikaragva, Španija, Tajland i Honduras. U ovim
penzionerskim rajevima se izdvaja manje novca, pri čemu se, navodno, ne
žrtvuje ništa u pogledu kvaliteta života u odnosu na onaj koji bi imali u
Americi.
Evropski penzioneri takođe traže i pronalaze svoj raj u državama koje su
jeftinije i pri tome dovoljno uređene da starima pruže ono što od trećeg doba
očekuju. Nekada je nemački penzioner bio institucija po sebi: u belim soknicama
i sandalama, sa najskupljom kamerom oko vrata, putovao je uzduž i popreko
meridijana. E, to je zlatno vreme prošlo. Ono je prošlo i za danske, norveške,
švedske, švajcarske… penzionere, koji su decenijama u starosti mogli sebi da
priušte sve ono što u radnom veku nisu. Jer danas je u razvijenim evropskim
državama penzionera više nego ikad, a prosečna prinadležnost ni izbliza nije
tolika da se pita koliko košta svet. Da zlo bude veće, njima je i odlazak u
domove za stare u matičnoj zemlji postao luksuz, jer su oni tamo u privatnom
vlasništu i boravak u njima košta često značajno više od prosečne penzije.
U tom svetlu nedavno su se u zapadnim medijima pojavile projekcije prema kojima
bi balkanske zemlje, a pre svega Hrvatska – koja pride ulazi u EU – te
Makedonija i Srbija, mogle postati poželjna finalna odredišta. Ipak, da se ne
zalećemo, za dolazak stranih penzionera, koji bi ovde proveli poslednje godine
života, potrebno je mnogo više od onog što Srbija u ovom trenutku može da
ponudi. Jer, pre odluke o preseljenju u neku drugu državu, svaki iole
racionalan penzioner prethodno će proveriti šta može da očekuje na planu
zdravstvene usluge, snabdevanja, kvaliteta prevoza… a upravo to je ovde
manjkavo. Takođe, ako ćemo pravo, ne možemo baš tvrditi ni da smo šampioni u
jeftinoći, naprotiv.
Naravno, posebna kategorija penzionera su naši gastarbajteri, koji su se po
penzionisanju vratili u domovinu. Oni često u zemljama u kojima su radili imaju
relativno male penzije, ali ovde su carevi – jer prosečan penzioner na
Balkanu ima nekoliko puta manja primanja od njihovih. Uostalom, i iz drugih,
onih emotivnih razloga naši gastabajteri sanjaju penziju u nekoj
zapadnoevropskoj državi, pa da se vrate kući. Pri tome većina njih još u toku
izbivanja sagradi kuću ili kupi stan u Srbiji.
Istraživanja su pokazala da više od četiri petine gastabajtera u Nemačkoj ima u
Srbiji obezbeđen krov nad glavom, da 63 odsto njih namerava da se vrati kući
nakon penzionisanja i da 50 odsto njih ima ovde račun u banci. Naši ljudi kao
penzioneri u Nemačkoj su izuzetak, i na to se odlučuju samo oni čije potomstvo
tamo nastavlja život, dok se ostali vraćaju. Ilustracije radi, u ovom trenutku
svakog meseca u Srbiju stiže iz Nemačke čak 35.916 čekova, odnosno toliko naših
državljana dobija novac iz nemačkog penzionog fonda; danas unutar naših granica
živi ukupno 145.300 deviznih penzionera.
O tome kako Srbija kao država ima potencijala za obezbeđivanje mirnih i srećnih
dana za sve penzionere sveta priča se godinama. Upravo zbog toga su naši
gastabajteri i bili pozivani da još za radnog veka počnu da ulažu u srpske
banje, turističke objekte, gerontološke domove… kako bi jednom, kada i sami
budu penzioneri, mogli da se bave tom delatnošću, usput dovodeći ovde svoje
kolege.
Uz podatak da se godišnje na zapadu penzioniše 100.000 Srba, Zoran Jovičić,
predsednik Srpskog svetskog kongresa, navodi primer Grka povratnika iz
Australije kojih samo u Atini ima 120 hiljada:
– Srbi koji su već dugo vani grade svoje staračke domove ili vraćaju penzionere
u domovinu. Povratkom penzionera bi se sprečila asimilacija i treće generacije,
jer bi unučići dolazili kod svojih deka i baka u Srbiju – objasnio je Jovičić,
koji je lane na sastanku sa državnim vrhom predstavio program za povratak više
stotina hiljada penzionera iz dijaspore, tvrdeći da bi to Srbiji donelo –
milijardu dolara.
Antrfile : Norveška je zemlja snova
Dok je kod nas prosečna penzija 230 evra, u evropskim zemljama je ona čak i
desetostruko veća. Prema podacima Evrostata, prosečna penzija u Luksemburgu
je skoro 3.000 evra, u Norveškoj 1.761, Danskoj 1.411, Švajcarskoj 1.393,
Finskoj 1.050, Austriji 1.026, Belgiji 847, Španiji 877, Italiji 1.141,
Nemačkoj 1.030 evra… Za penzionere koji se nadaju dugom i kvalitetnom životu
i u svojim zlatnim godinama, najbolje su ipak, po oceni najstarijih,
zapadnoevropske zemlje, ako se analiziraju zdravstvo, finansije, kvalitet
života… Tako su sami penzioneri ocenili da je Norveška zemlja snova; Švedska
ima najkreativnije okruženje i odličan zdravstveni sistem, Finska se može
podičiti visokim kvalitetom života, dok je Holandija rangirana kao zemlja
najsrećenijih ljudi.
