ЧОВЕК ОПШТЕ НЕ ПОСТОЈИ ВЕЋ ЉУДСКА ВРСТА

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

ЧОВЕК ОПШТЕ НЕ ПОСТОЈИ ВЕЋ ЉУДСКА ВРСТА

На овај наслов наведе ме чланак Владете Јеротића, објављен у дневнику „Политика“ 2. октобра 2016. године, под насловом: „ДА ЛИ ЧОВЕК МОЖЕ ДА СЕ МЕЊА“, коме је уредник посветио посебну почаст истичући то на насловној страни, да би наставио на 7.

Он наводи: „У сваком човеку постоји природна потреба за променом – свести. Без обзира на различита учења како је људска свест настала“ и даље даје своје објашњење које треба да прихватимо, а не каже да је људска свест природна појава код човека као друштвено биће. Оно, што не припада само човековој врсти, него и другим живим бићима је да су друштвена. То значи, да је то процес, који се не догађа само у људској врсти. Свуда видимо исту појаву, а то је припрема јединки за њен друштвени живот. Оно што налазимо код животиња, догађа се и у људској врсти. А он на крају овог дела каже: „Како овај тежак задатак (од кога смо га добили као задата?), скоро би смо рекли, овај подвиг- радом на себи целог живота. постићи, достићи?“

Људска врста, као и друге (живог света на планети Земљи), рађа се (настаје), живи, нестаје, али у потомству опстаје. За човека знатно је важноје, што он то доживљава, како у својој заједничкој скупини, тако и у односу на друге, па ове законитости, на које није успео да утиче, догађају му се као процес.

Тако је људска врста,. задржала код себе оне односе, које, и свакој другој припадају. То је борба за опстанак, односе у друштву, сачувати стечено и другом се наметнути у тој борби..Иза тога следи, да је лични интерес уве већи од заједничког – друштвеног

Када говоримо о човеку не као јединки већ као друштвеном бићу, онда морамо прихватити већ утврђено: „Не одређује свест људи њихово биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свестз“. Ово је потврђено у свим времениме перошлости.

За разлику од Владета Јеротић, завршићу са својим закључком:

Многи говоре да је наука Божји језик дат човеку да разуме себе и Бога. Да није оно што је напред речено а посебно да је човечија врста део живог света на планети и да се већим делом човек влада и управља по законима „божјим“, јер не жели или није устању и није дорастао умном човеку, којим га је природа обдарила.

Без науке, која неће бити у ничијој служби, излаз из овог човековог хаоса у садашњем времену је немогућ, јер се управо наука бави у интереу силе, моћи и владања. Због стања у људској врсти савремена наука (па била и божја) је одговорна за стање у људској врсти, јер не настоји да разуме („божји“) и свој језик, пошто је напустила језик умног и приклонила се језику малоумног човека и његовим интересима.

У постојање законитости не може се сумњати, јер смо и сами собом, својим видом и чулима дело и сведоци рађања, живота, смрти и свега што нас окружује, захваљујући законима (неко га назове божјим) који управљају врстом. У овоме постоји само једна истина, све друго су полуистине и лажи. Због тога свако у својој средини мора се борити да лажи и предрасуда буде што мање и своју улогу посвети човеку, како би наука а с тим и ученик језика и њени поглавари, учитељи, научници и филозофи, били њени гласници. у садашњем времену, како ствари стоје, многи поглавари нису одолели искушењима која им је наука омогућила а да не приграбе силу и власт над обичним (божјим) бићима у свим временима, сматрајући их обичним стадом (овцама), које приносе на жртвеник своје моћи. Тада су кола кренула низбрдо ситним па све већим гресима (злочинима), попут инквитиције, крсташких ратова, бројних локални и светских сукоба и ратова, које време као неограничена сила носи са собом.

Да ли ће (божја) сила, а посебно наука, кад-тад доћи на своје место и на себе преузме сву одговорност за зло које се чини врсти. Онда би се свако морао одрећи својих „апостола науке“, они би изгубили моћ у држави и друштву. Прави апостоли науке никада нису на време проглашавани таквим, већ их се сетимо, када као друштво западнемо у тоталну кризу. У исто време „светим“ људима се прогласише оце и брато убице, без икакве гриже савести, све у интересима силе и моћи владања над стадом.