Brinete previše: Da li ste čuli za pravilo „ne posle 18.30“?

Nagomilani stres na poslu, bolni završeci emotivnih veza, bolest roditelja ili tugovanje za onima koji više nisu tu, često mogu dovesti do stanja u kojem anksioznost preuzima kormilo svakodnevice. Šta onda kada ima previše briga i stresa, a vi ne možete da “se isključite“?

Kada uobičajeni mehanizmi otkažu

Uobičajeni načini suočavanja sa problemima – poput preterane zaposlenosti, putovanja ili dugih šetnji – u trenucima duboke krize često prestaju da budu delotvorni. Anksioznost tada prestaje da bude samo osećaj i postaje filter kroz koji se posmatra svet, čineći čak i najbanalnije svakodnevne odluke nepremostivim preprekama.

Put ka oporavku često vodi kroz vrata terapeuta, gde se u okruženju koje odiše mirom i razumevanjem traži izlaz iz začaranog kruga. Iako je stručna podrška ključna, ponekad je najjednostavniji, gotovo banalan savet taj koji donosi suštinsku promenu.

Pravilo „bez briga“

Postoji jedan savet koji je podelila autorka u Gardijanu, a koji je ona dobila od svog terapeuta u trenucima duboke zaglavljenosti tokom analiziranja problema. Reč je o strategiji nazvanoj „pravilo 18.30“. Koncept je jednostavan: od pola sedam uveče, pa sve do buđenja narednog dana, brige su strogo zabranjene.

Logika iza ovog pristupa nije ignorisanje problema, već pružanje neophodnog odmora mozgu. Anksioznost se u ovom kontekstu posmatra kao nasilnik koji mora biti postavljen na svoje mesto kako bi se oslobodio prostor za one delove ličnosti koji nisu vođeni strahom. Jednostavno, sve drugo se radi osim razmišljanja o brigama.

Mnogi bi, sasvim opravdano, mogli biti skeptični prema ovome. Postoji uvreženo mišljenje da se problemi rešavaju isključivo neprekidnim razmišljanjem o njima dok se ne „pobede“. Da ne treba ništa gurati pod tepih. Međutim, istina je drugačija: brige će svakako biti tu i ujutru, ukoliko neko odluči da im se vrati, ali će um koji je odmorio biti daleko spremniji da se sa njima suoči.

Put ka slobodi i novim granicama

Implementacija ovog pravila retko ide glatko od prvog dana. To je proces koji zahteva strpljenje – u početku se brige odlože na sat ili dva, ali se vremenom taj period bez stresa produžava.

Nakon višemesečnog rada, koji pored razgovora uključuje i promenu životnih navika poput kvalitetnijeg sna, ishrane i fizičke aktivnosti, rezultati postaju vidljivi. Čovek počinje da se oseća lakše, optimizam se vraća, a anksioznost gubi svoju razornu moć. Naravno, nije dovoljno samo odložiti razmišljanje o brigama, već je ključ u razgovoru i nakadno njihovom rešavanju. Samo je poenta dati mozgu šansu da se „resetuje“ i odmori, zaključuje autorka.

Konačna pouka ovog pristupa je osnažujuća: niko ne mora biti talac sopstvenih strahova. Postavljanjem granica i svesnim kreiranjem „zona bez briga“, ponovo se preuzima kontrola nad sopstvenim životom. Ponekad je najveća pobeda upravo ona u kojoj sami određujemo pravila igre.