Branislav Brana Cvetković (1874—1942)

**
ZLATNA KNJIGA — BRANA ZA DECU
Stihovi za decu u slici i reči

„Što ti danas dužnost traži,
To za sutra ne odlaži“

DEČJE RADOSTI

Pun je izlog igračaka,
Baš ima kao pleve!
Stoje, vise, čeka svaka
Materice i Oceve.
Pajac gotov svakog časa
Da zvekeće sa dva tasa.
Lepe lutke
Sede ćutke,
A nad njima
Vrag se klima!
Pored zeca
Čuči meca,
A miš Mika
Do vojnika,
Pa auto i kolica
I krokodil pored ptica
I još drugih sto sitnica!
Čitav vašar, decu zove
Da gledaju dogod mogu
Ostvarene svoje snove,
Ali samo u — izlogu!
Lepi snovi, al’ su skupi!
Bogat može da ih kupi,
A siromah nema para
Da radosti deci stvara.
I zato su kod izloga
Sirotinjska deca mnoga.
Tako stoje, ma da znaju
Da igračke što blistaju
Neće niko dati njima,
Al’ gledaJu bar šta ima.
A kod kuće znamo šta će,
Sve igračke — ispričaće!
A u priči čak će znati
Svako od njih da se smeška
I veselo decu zvati
Da od snega prave Sneška!
Igračka će Sneško biti
Biće smeja, biće vreve,
I tako će proslaviti
Materice i Oceve…

PTIČIJA TUGA
 
Što si mi se raspevala,
Ptico mala?
Je li to za hranu hvala,
Što ti moja ruka dala,
Ptico mala?
 
Dete pita, ptica veli:
— Ta me pesma ne veseli,
Nju su gorki jadi spleli!
Nemam što mi duša želi…
 
Sa pitanjem dete hita:
— Zašto tužiš, kad si sita
Od semenja i od žita?
Bolje da si ponosita!
 
Dete pita, ptica zbori:
— Bolje da me i glad mori,
Ali da sam gde u gori,
Gde se ptičja pesma ori
O slobodi i o zori —
Za slobodu Bog me stvori…

SIMINA AZBUKA
 
— Hajd, prekini igru, Simo!
Dođi, malo da učimo.
Za danas smo igre siti,
Sutra ćemo nastaviti.
Sve te igre dobro znamo,
A sad ćemo da čitamo.
Hajde, gledaj u ta slova,
Jer sva redom tu što stoje
Svako ima ime svoje.
Tako redom prstić vodi…
Ded“ to slovo? Čik pogodi!
 
— Malo slovo ne znam svako,
Al’ velika čitam lako,
Jer imaju zgodne šare —
Х mi liči na nogare;
A je kao krov na kući,
A П vrata kud ću ući;
Ж je kao prava žaba,
A Ф kao naša baba;
О je sasvim kao jaje,
Ш veliko viljuška je
У k’o levak, kriv na kraju,
A Т čekić, da kucaju;
Na stolicu Ћ me seća;
Ј udica malo veća.
Г je kao drška štapa.
A З kao mačja šapa;
С je kao potkovica,
A М kao šajkačica!
 
— Dosta, Simo, tvoje muke
Pročit’o si po azbuke —
Za sutra nam pola osta,
A za danas baš je dosta…

KAD SE RADI — I HLEB SLADI
 
— Hajde, ručaj! — majka modi
Kad donese na sto jelo.
Mile „neće!“ il’ „ne voli“ —
Il’ mu jelo puno soli,
Il’ je „hladno“ ili „vrelo“!
 
Al’ otkako soko posta,
Pa u vežbi ređa dane,
Sad mu jela nije dosta,
Ne nude ga kao gosta,
Ne nalazi jelu mane — Z
alogaje slatko niže
Pa i prste čak oliže!…

DEMBELIJA

Na lenštinu kad ko viče
Lenština se seti priče.
Da postoji, kako vele,
Čudna zemlja za dembele!
Tu nikakvih briga nema,
Sama zemlja sve ti sprema —
Tu se jede, piće lije,
Sve po želji Dembelije —
Što zamisliš da ti treba
Sve to samo pada s neba!
Da podgojiš svoje telo
S ražnjem padne prase celo,
Il’ pečeno sleti pile,
Ili plovka od tri kile!
Ima masla, ima mleka
I pereca i đevreka;
Lubenica, raznih dinja,
Kobasica masnih svinja
I barene šunke tu su,
Udešene po ukusu;
Pa slanine cela kora,
Krupnih riba čak iz mora,
Uz kolače razno voće…
Ima svega, šta ko hoće
Sve je tamo bogom dano,
I prženo i kuvano.
Treba samo da se zine,
Pa sve sleti sa visine
Dok lenština spava, žmuri,
U usta mu jelo juri!
Tako teče kako svane
Usred zemlje Dembelane!…
Tako lažna priča kaže,
I tim lenost potpomaže.
Lenja deca kad to čuju
Vrlo lako poveruju.
Ali znajte, mali moji
Takva zemlja ne postoji.
Svuda mora da se radi.
A lenština mre od gladi.

PISMO S MORA
 
Dragi tata, da znaš samo
Kako ovde uživamo.
More nam je blizu stana,
Kupamo se svakog dana.
 
Jao, što je voda krasna,
Pa je gusta, čisto masna,
A talasi sve se pene
I vrte se oko mene.

Kao da se sa mnom šale,
Al’ na pesku, kod obale.
A dalje je sve duboko,
A more je i široko —
Sto Dunava još i više,
Pa je slano i miriše.
 
Kad ti, tata, nisi s nama,
Evo pisma sa slikama,
Sa slikama ovim lepim
Ja ću pismo da izlepim.
 
Evo prvo slike ove,
Na njoj vidiš galebove.
To su lepe ptice bele,
Lete brzo, kao strele!
 
Često padnu i na vale,
Pa hvataju ribe male,
A u moru, dragi tata,
Ima riba kao blata!
Eto vidiš ribu ovu,
To je morska, tunj je zovu.
Velika je metar ceo,
Tu sam ribu dvaput jeo,
Meso slatko, sve krtina,
Kao naša goveđina.
 
Ribari je lako love —
Svud ribarske lađe plove
Lađe lake kao pera,
A njih, lako vetar tera.
Sve imaju tako, eto,
Grdno platno razapeto,
 
Lete lako kao ptice,
To su lađe jedrilice.
A noćas sam, sa prozora,
Gled’o lađu nasred mora.
To j lađa! Veruj, tata,
Velika je k’o palata!
Prozori joj osvetljeni,
Oko nje se more peni,
A ona je crne boje,
K’o na ovoj slici što je.

Uh, kad bi se makar malo
Takvom lađom putovalo!
Mama kaže: „Nije šteta,
Putovaćeš drugog leta!“
A ja kažem: „Ali, mama,
Da i tata bude s nama!“ —
 
Ona kaže: „Piši tati,
Pa će s nama putovati“.
To napisah pa sam stao.
Kazao sam što sam znao,
A na kraju mesto slika
Poljupce ti šalje Mika.

STIŽE ZIMA
 
Stiže zima. E, pa neka!
Odavno se na nju čeka.
 
Da će doći ja sam znala,
Prva sam je dočekala!
Na decu je zima ljuta
Kad joj priđu bez kaputa
I da budem zimi mila
Dobro sam se utoplila.
Kaput, kapa, sve me greje
Pa uživam kad sneg veje.
 
A dok veje, pitam baku:
„Otkud sneg za zimu jaku?“
 
A baka mi na to veli:
„To anđele Bog veseli,
Svi su oni kao bebe,
Da nijedno ne ozebe
Perina se stvori mlaka
Od oblâka.
 
Al’ nju oštar vetar sek’o
Pa joj prosu perje meko
I razduva nadaleko!
Otud posle iznenada
Na nas belo perje pada,
Al’ dok stigne do zemdjice
Budu snežne pahuljiđe!..
 
Tu mi priču baka dala.
Ja znam da je sve to šala,
Al’ ozbiljno kažem: „Hvala!“

KLIN ČORBA
Narodna priča
 
Ogladneo putnik naiđe na selo,
Pa u prvu kuću svratio za jelo.
A tu, kraj odžaka, sedi neka baka
I dočeka hladno putnika pešaka:
 
„Nemam, sinko, ništa“ — tako baka veli,
„Eto, ni mi danas ništa nismo jeli.“
A putnik razume da se bake puće,
Pa veli: „Imaš li tiganj vode vruće?

Da zgotovim časom malo bar klin čorbe.“
Pa gvozdeni klinac izvadi iz torbe.
Kad to baka čula, misli da je gluva,
Od čuda se krsti: „Da nas Bog sačuva!
 
A da umreh juče ne bih ni to znala!“
Pa mu tiganj dala i uz vatru stala.
A putnik u tiganj vruće vode nali,
Sve ozbiljno radi, nema da se šali. —
 
I na vatru stavi, pa u vatru džara,
Zatim vodu meša, a gleda ga stara,
Da propusti štogod ne bi baka htela,
Jer koristi biće od takvoga jela.
 
A ozbiljni putnik čorbu dalje pravi,
U ključalu vodu gvozden klinac stavi.
Okreće se baki, ponizno je moli:
„Daj mi, ako imaš, malo sitne soli.“
 
Ona so mu daje, grumen malo veći.
On osoli vodu, pa će baki reći:
„E, da mi je brašna makar jedna šaka!“
Trči baka s brašnom, k’o pero je laka.
 
Putnik brašno meće, pa odmah dodaje:
„Sad bi dobro bilo jedno sveže jaje!“
Ona i to nađe, poslušna k’o dete,
A putnik i jaje sa brašnom zamete.
 
Pa će onda reći: „Znaš, više zbog slasti,
Trebalo bi ovde i kašika masti…“
I mast baba dade — leti a ne ide!
On zamasti „čorbu“, pa je s vatre skide.
 
Tad izbaci klinac, a pokusa čorbu,
Pa ubrisa usne, zahvali na dvorbu:
„E, hvala! Al’ nemoj pos’o da mi kvariš,
Jer sad umeš i ti klinčorbu da variš!…“

RANKO NEOPRANKO
 
Dok je bio sasvnm mali,
Vrištao je, kad ga prali!
A kada je bio veći,
Umeo je i uteći —
Umeo je da se skrije,
Da ga mati ne umije!

Na blato se sasvim svik’o.
Beše prljav kao niko!
Drugovi ga zato zvali,
Baš u zbilji, ne u šali:
„Mali Ranko
Neopranko!..“
 
Tako bilo vreme neko,
Dok godine nije stek’o,
Da u školu i on stupi
I bude u prvoj klupi.
 
Učitelj im jednom reče:
„Od svega je zdravlje preče!
Ali, deco, zdravlje hoće
Da se čuva nečistoće.
Pa kad tako stvari stoje,
Pokažite ruke svoje!
Da vidim sa svake strane,
Da l’ su kome neoprane?..“
 
A kad Ranko ruke pruži
Stoji blato, da se pluži!
Ljut učitelj Ranka kara,
A sav razred odgovara:
„To je Ranko
Neopranko!
Na vrh kuće on se vere,
Da ga majka ne opere!“
 
To učitelj lepo čuje,
Ali Ranka savetuje:
„Danas ćeš bez kazne proći,
Al’ ćeš sutra opran doći!..“
 
Sutra opet slika stara
Ranku ruke k’o od gara,
Jer sloj blata nije manji
Nego onaj jučeranji!
Učitelj mu ipak reče:
„Od čistoće ništa preče!
Al’ upamti, dobro pazi,
Sutra prljav ne dolazi!
Ko ne voli da se pere
Za tog imam druge mere!..“
 
Sutra opet, to već zna se,
Ranko prljav kao prase!
Učitelj će na to reći:
„Hajd, dva đaka, od vas veći’,
Služitelju neka odu,
Da donesu četku, vodu
I sapun i vêdro s banka,
Da peremo našeg Ranka!“

Kad stadoše Ranka prati,
Tu se ceo razred sjati!
Mili Bože, grdna čuda —
Oštra četka trlja svuda!
Iz vedrice preko poda
Otegla se mutna voda,
Ali Ranko, suprot želji,
Sve čistiji i sve belji!
 
A kad opran kući stiže,
Dok ne priđe majci bliže,
Nije mogla srećna mati
Tu promenu ni da shvati —
On od glave pa do pete.
Ali sasvim čisto dete.
 
Otad Ranko vrlo revno
Sam se pere triput dnevno —
Bele ruke, lice čisto,
Al’ ostalo ime isto
Još drugovi viču: „Ranko!
Neopranko!..“
 
To učitelj kad je čuo,
Strogo im je podviknuo
„Nije Ranko neopranko!
Sad je Ranko naš Zlatanko!..“

ŽIVKO BRBLJIVKO

„Šta to radi tatin sin?“
     „Predstavljam matorka!“
„Platiću ti štapom čin!“
     „Ta je plata gorka!“
„E, pa nije kao med.“
     „Onda mi ne vredi.“
„I ti stvaraš tati jed.“
     „A on što se jedi?“
„Zato što si dečko loš!“
     „Al’ sam vaše dete!“
„Gle ti njega; brblja još!“
     „Da me razumete!“
„Skrati malo jezik svoj!“
     „E, onda bih gak’o …“
„Izbiću te, sine moj!“
     „Samo nemoj jako!“

VERTEP
 
Pogledajte društvo ovo —
Male starce, duge brade!
Al’ to nisu maškarade,
Nit, je kakvo čudo novo,
Tako deca vertep grade
Pred rođenje Isusovo.

To zanima selske đake.
Od kutije veće, jake,
Kolibicu lepu prave
I božićne u njoj znake,
A na sebe krune stave.
 
Znaju oni da se snađu —
Iz jastuka uzmu vune,
Pa načine brade pune.
I ostalu skupe građu —
Od kartona te su krune;
Crnog cara mažu čađu.
 
Kad od sebe tako stvore
„Tri mudraca od Istoka,“
Krenuće se i pre roka,
Da s večera pa do zore
Od sela do zaseoka
O Božiću priče zbore.
 
Tačne priče, al’ na kraju
Stvar u svemu nije ista,
Jer Mudraci malog Hrista
Darivaše, to svi znaju.
Ali ovi, srca čista,
Traže da ih darivaju!

PTIČJI AERO-KLUB
 
Gavran Gaga ptice zvao
U zavejan dub,
Pa im mudar savet dao
Za aero-klub.
 
Rekao je: „Ptice drage,
Poznata je stvar,
Za let daljni treba snage
A ne samo dar.
 
One ptice što se sele
Na daleki jug
Put su snagom preletele,
Put težak i dug.
 
A naša su krila spora,
Naš je skučen let,
Pa ne smemo preko mora
U topliji svet.
 
Zato na nas zima ljuta
Svu iskali ćud!
Bez obuće i kaputa
Podnosimo stud,
 
Hladan talas, to ste čule,
Zahvatio svet,
I kod nas je ispod nule
Dvadeset i pet!
 
Ko će da se u toj studi
Mrzne svaki dan,
Kad cepelin grade ljudi
I aeroplan?
 
Zato nam je dužnost sveta
Budućnosti stub,
Da stvorimo ovog leta
Svoj aero-klub.
 
Kad zapnemo, blago meni,
Na nos i na vrat,
Imaćemo do jeseni
I svoj aparat.
 
Pa kad pozna jesen stigne,
A mi na put dug!
Avion će da nas digne
I nosi na jug.

I ne bismo više sreli
Ovaj zimski jad,
Pa ko od vas u klub želi
Upis biće sad!..“
 
Ptice male sve to čuju,
Predlog nije loš.
I redom se upisuju…
Upis traje još.

SVIRAČ ANTA I NJEGOVA KANTA

Čuo Anta ovih dana
Za svirača mališana,
Video mu čak i sliku
Kako drži harmoniku!
 
I otada nema mira,
Što i Anta da ne svira!
 
To je peklo malog Antu,
Dok ne nađe staru kantu,

U nju duva k’o u trubu —
Buuu-bu! Buuu-bu!
Sve od jutra pa do mraka,
A muzika vrlo jaka,
Pa čim dune,
Susedi se odmah bune,
Viču, psuju,
Kad ga čuju.
 
Anta veli na tu viku:
„Vi ste glupi za muziku!“
Pa u kantu, k’o u trubu,
Svira dalje: Buuu-bu! Buuu-bu!..

KOKORAJKA I ŠEVELJAJKA

Po barici pliva patka
Sa dečicom, sa šest zlatka,
A s obale kokorajka
Krešti: „Iju! Prijo slatka,
Ta kakva ste vi to majka!
Šta tražite tu po vodi?
To zaboga deci škodi,
To i mlada kvočka kvoče,
Ne da deci da se moče,
Voda kvasi nežne bebe
I svaka da prozebe!“
Na to patka ševeljajka
Veli: „Ja sam dobra majka.
Znam šta mojoj deci godi
I na suvu i na vodi.
Vaše dete poljem trčka
Moje voli da se brčka,
I ne škodi našoj rasi,
Kad se kupa, kad se kvasi,
Mi smo, prijo, vodopije,
Za vas koke voda nije.
To je meni jasno, čisto,
Jer nemamo perje isto!…“

„Kad se dužnost zanemari,
Naopako idu stvari“

ZLATNA KNJIGA školska godina 1934/35
četvrti broj u godini decembar 1934
Geca Kon • Beograd

Digitalna Narodna biblioteka Srbije