Na šestom kilometru južno od Srbice, u srcu drenickog kraja gde odavno nema više nijedne srpske duše, nalazi se manastir Devic, odmah iza sela Lauša.
U srcu teritorije na kojoj je bilo i srce teroristicke OVK, manastir cuvaju Francuzi iz sastava KFOR. Monahinjama i retkim gostima dozvoljavaju da se bez pratnje, ali zato pod budnim okom naoružanih stranih vojnika, udalje svega nekoliko desetina stepenika do izvora svetog Joanikija Devickog.
Devet monahinja i dve iskušenice devicke svetinje proslavljaju i ovaj Božic, molitveno i skromno u svom monaškom tihovanju. – Po Badnjak idemo same, ovo je ženski manastir, ali u pratnji vojnika KFOR. Sprovode se obicaji. Mi pocinjemo u ponoc božicno bdenje. Završavamo u zoru. Prethodno spremimo posnu badnjacku veceru, nalažemo badnjak. Pomognu nam francuski vojnici. Sa zanimanjem prate naše pravoslavno bogosluženje i naše srpske obicaje, jer su tu sa nama 24 sata svakodnevno, u porti i oko porte – prica igumanija Anastasija Biljic.
Božic je, podseca ona, kucni praznik i nije dan na koji se okupljaju mase ljudi oko crkava i manstira, kao za hramovnnu slavu. – Na Božic se samo odlazi na službu i vraca se kuci, jer je Božic u svakom domu, pa i u našem manastirskom. Najradosniji praznik Rodenja Isusa Hrista ne može da bude tužan, iako nam niko nece doci na praznicnu liturgiju, jer na desetine kilometara od Devica nema srpskog naroda. Secam se 1998. godine kada smo bili u potpunom i strogom okruženju OVK i kada niko nije mogao da pride manastiru. U božicnoj noci osecale smo se kao da se tu noc nigde ništa ne dešava i da nam se ništa ne može desiti – prica igumanija devicka. Mati Anastasija Biljic podseca da je još 1997. godine ovde sve i zapocelo, kada se prvi put u drenickom kraju nedaleko od manastira Devic oglasila OVK. Problema sa komšijama Albancima bilo je i pre toga, veli ona.
Igumanija Anastasija, koja je u Devic došla kao trinćstogodišnja devojcica 1968. godine, kaže da je, posle duhovnih doživljaja, njena prva upecatljiva uspomena u manastiru bilo „jurišanje Šiptara na desetak nezašticenih sestara“.
– Problemi su se iz godine u godinu povecavali, ali manastir nije imao posebnu zaštitu. Policija je do povlacenja 1999. godine obilazila Devic jednom nedeljno. Sestre su pažljivo cuvale veliku arhivu punu žalbi tadašnjoj mešovitoj policiji povodom raznih incidenata, ali su Albanci prilikom upada 1999. godine, spalili skoro sva dokumenta, opljackali poljoprivredne mašine, pokucstvo i sve što se moglo odneti. Nasrnuli su pijucima i na kivot svetog Joanikija Devickog, oštetili ga, oskrnavili.
Ali još od kraja 1997. godine do dolaska KFOR doživele smo takode mnoge svakodnevne neprilike. Više puta su pucali na nas, presretali nas, pretili nam, pljackali nas. Šiptari su upali i nekoliko sati posle povlacenja naše vojske i policije. Teško je pricati o tome. Bilo je dosta psihickog maltretiranja, pretili nam oružjem. Povukli su se kad su stigli vojnici francuskog KFOR koji nas i sad cuvaju. U bližoj okolini nema nijednog Srbina. Telefonska linija ne radi. Koliko je u ovakvim uslovima moguce, Francuzi nam daju pratnju da izlazimo iz manastira kada je potrebno. Dosta su korektni, ali to nije isto što i sloboda – kaže igumanija Anastasija.
Manastir Devic (15. vek) sagraden je na mestu šuplje bukve u kojoj se podvizivao veliki isihasta sveti Joanikije Devicki. On se smatra i prvim ktitorom manastirske crkve. Hram je obnovio i ostale manastirske gradevine sagradio despot đurad Brankovic u spomen ozdravljenja svoje cerke. U tursko vreme, ali i tokom ratova u 20. veku manastir je više puta rušen i paljen. Posle Drugog svetskog rata, potpuno razoren Devic, poceo je da se obnavlja 1947. godine zahvaljujuci tadašnjoj igumanije Paraskevi. U manasturu se cuvaju mošti svetog Joanikija Devickog, koji je u narodu poznat kao veliki cudotvorac i iscelitelj. U albanskom upadu 1999. godine Devic je opljackan, mermerna ploca kivota svetog Joanikija oskrnavljena je i izlomljena, na ikonama su urezane oznake „UCK“.
