Borisav Simić Bora (1929—2016)

**

BORISAV D. SIMIĆ

Za Boru Simića se s pravom može reći da je samorodni pesnik. Šta više, da je najsamorodniji među brojnim mačvanskim obdarenim tzv, naivnjacima u raznim umetnostima. Jer je ceo svoj vek proveo u Glušcima, tipičnom mačvanskom selu, živeći na zemlji i od zemlje, a postajući vremenom sve autentičniji pesnik Bitve i Mačve.

Pedesetak pesama koje čine pesnicku zbirku Ozarje samo su manji izbor iz bogatog stvaralaštva, iz brojnih objavljenih i neobjavljenih Simićevih pesama. S obzirom da su uzete iz različitih ciklusa, pesme u ovoj zbirci razlikuju se i tematski i stilski i metrički, ali sve zajedno na jedinstven način, na jedan čaroban način, otkrivaju tanani unutrašnji svet pesnikov, svet koji je isti onaj što ga okružuje, a ipak tako različit od njega!

Slojevitost Simićeve poezije je iznenađujući za pesnika samoniklog i u osnovi preemotivnog. U prvom, najvidljivijem sloju ove poezije, iako prelomljeni kroz prizmu pretežno bolnog pesnikovog doživljaja sveta, jasno su uočivi ili bar naslutljivi filigranski odabrani detalji iz mačvanskog podneblja, bilo da je reč o ljudima, bilju, vodama, poljima, oblacima, ili o verovanjima, običajima i drugim događajima.

Dublji slojevi pesama ispunjeni su, međutim, ličnim pesnikovim odnosom prema životu i svetu, jednom nemirom protkanom sumnjom, jednim elegičnim raspoloženjem i, ne retko, stihovi postaju u izvesnoj meri hermetički i opori. Do onih najdubljih slojeva u pojedinim ključnim stihovima dolazi se, ipak, više emotivnim nego logičkim putevima, jer Bora Simić pise poeziju iz srca i iz dubine jedne čiste duše.

Dok čitamo stihove ove poezije pred nama se otvara ne samo pejzaž Mačve sa stalnim prisutnim vodama mirne Bitve, nego i jedan bogat unutrašnji pejzaž, natopljen emocijama i čudnim, ponekad detinjskim, ali uvek iskrenim stremljenjima ka skrivenim lepotama. Lepotama u veselju i patnji, u oblacima i suncu, u životu i smrti, u ljubavi ma i nesretnoj, u bolu i samoći koji sa pesmama obavezno dolaze, u rečima koje našeg pesnika hoće, i u ćutanju, bespomoćnom ćutanju.

Ali nek nas ne zavara spoljašnja pastoralnost i ruralnost ovih stihova; u jeziku ove poezije ne skriva se samo leksičko bogastvo narodnog mačvanskog govora, u njemu je još veća snaga zvuk, muzika, tanano treperenje čudesnije i neznije od treperenja jasikinog lišća na povetarcu. To je potpuno izgrađen i samosvojan jezički izraz na izvanredno visokom i kultivisanom nivou.

Ima pesama u ovoj zbirci gde je sklad emotivnih i jezičko-zvučnih elemenata doveden gotovo do savršenstva. Jedna od takvih je pesma Bitva u meni. Unutrašnji ritam u njoj usklađen je sa damaranjem ritma u stihovima i neuobičajenom rimom, što uz bogastvo metafore i uporno ponavljanje pocetne reči, cini da ova zavičajna elegija zazvuči kosmopolitski. Na sličan način, iako ostvarena drugim pesničkim sredstvima, deluje pesma Jahačica od Sibinskog Polja. Tri pesme sa naslovom Zakletva nalikuju na triptih ikona u nekom težaškom svetilištu. A pesma Grlice, u haiku obliku i haiku maniru, neposrednošću i jednostavnošću iskaza ne samo da se doima, već se urezuje u svest. Ovo su samo primeri pesama kakvih ima još dosta u zbirci. Ali, i kad cela nije na takvom nivou, često ima u njoj takav stil ili takav jezički obrt kakav nas iznenadi.

Posebnost ove poezije je i negovanje i čuvanje izvornog narodnog govora i leksičko bogastvo. A oduševljen slikarstvom i, verovatno, i samim slikarem, Milić od Mačve, Simić ne retko, slikajući rečima mikrokosmos svoje duše u zaturenom mačvanskom zavičaju, dostiže snagu mikrokosmičkih Milićevih vizija.

Ovaj kratki uvid u Simićevu poeziju, koji je više impresija nego analiza, treba završiti zaključkom koji je takođe u tom stilu: Bora Simić je rođeni pesnik; uprkos svemu, pa u njemu samom, mnogi njegovi stihovi su u stanju da ga daleko nadžive.

Mr Jovan V. Jovanović

Ozarje
Bora D. Simić
Vladimirci, 1996.

[postavljeno 08.07.2008]