REPORTER „VESTI“ SA SRBIMA, AKTERIMA HUMANITARNE KATASTROFE, U ŠTRPCU
• Najveći borci u ovoj tragediji su deca, dok odrasli pokušavaju da im obezbede što normalniji život
Gospod je u nama jak, da njega nije ne bi bilo ni nas. U Štrpcu na temperaturama koje razaraju, nema struje. Bolje rečeno, povremeno je ima poslednjih deset godina, a petnaestak dana je potpuni mrak. Frižideri, bojleri, veš-mašine, ne rade. Domaćica se onesvešćuje od vrućine, dok kuva ručak na šporetu na drva. Ukućanima na trpezu stavlja bareno povrće, dodaje malo voća. Meso, sir i mleko se ne jedu. Ko zna da li su ispravni, pa se niko ne kocka sa zdravljem, pogotovu kada u obližnjem Domu zdravlja pod ovim uslovima lekari ni trikovima ne mogu da pomognu.
– Plašimo se zaraze, kaže Zorica Mladenović (32). Mlada majka u rukama drži dvogodišnjeg Vojina, a za ručicu četvorogodišnju Angelinu.
– Ne dajem im ni mlečne proizvode. Mogu da kupim nešto u prodavnici, ali ni njima ne rade frižideri i niko ne vodi računa da li se nešto pokvarilo. Baš ih briga. Sveli smo se na papriku, paradajz i krompir na milion načina.
Pričaju kao anegdotu – kada dođe zima isključe nam struju jer smo veliki potrošači, a na leto jer se obavljaju remonti.
Vrtić kao u srednjem veku
Vrtić „Šarko lane“ u Štrpcu proradio je pre desetak dana. Roditelji šalju decu ne bi li im tamo bilo bolje nego kod kuće, ali je pitanje koliko u uslovima života ko u srednjem veku vaspitači mogu da im tako nešto obezbede.
– Užasno je. Katastrofa. Vrtić je tek krenuo sa radom, 80 mališana čeka osvetljenje. Dečica to ne razumeju. Opština je u takvom stanju da ne može da finansira izdatke agregata, možete zamisliti, a deci mnogo šta treba, priča vidno razočarana direktorka Milojka Krstičić (44).
– Počevši od hrane, sve je loše. Nijedan obrok ne sadrži ni meso, ni mleko, i to utiče na zdravlje dece. A njima dnevno treba mnogo kalorija. Ne znam koliko ćemo moći još da izdržimo ovu humanitarnu katastrofu. I finansijski, i moralno, i psihički, kaže Milojka.
– Vidi se albansko selo iz našeg dvorišta, pa me deca pitaju zašto tamo svetli, a kod nas mrak. Vojin kaže mama opet su nam Šiptari isključili struju, a Angelina dodaje -ne brini mama, uskoro će i vodu da nam isključe. A, voda je takva kakva jeste. Nije kvalitetna. To pokazuje i činjenica da imamo veliki broj bubrežnih bolesnika. Upravo tu leži najveća opasnost po župu. Mnogo je bolesnih, priča Zorica.
Porodica Mladenović živi u Drajkovcu. Prvom selu na ulasku u sirinićku župu, koje se se graniči sa Albancima. Kažu, malo, malo, pa provokacije.
– Poslednji put pre mesec dana. Otišao sam da bacim đubre, u kontejner, malo dalje od kuće. Kada odjednom me opkolila petorica. Ma, vređaju me i na verskoj i na etničkoj osnovi. Meni je bilo smešno. Nasrnuo jedan čak da me bije, međutim naiđe jedan komšija Albanac, naši roditelji su bili u prijateljskim vezama, pa im objasni ko sam – kaže Srđan Mladenović (33), glava porodice.
Obrazovani, inteligentni, mladi i sa potomstvom. Da li su ikadarazmišljali da napuste rodno Štrpce.
Mentalno jači, ali telo izdaje
Srđan Mladenović kaže da su sve ove tužne i nesrećne godine učinile da mentalno ojača, ali telo izdaje.
– Fizički nas ubija. Stalno glavobolje. Imam ishitrene reakcije, nešto čega ranije nije bilo. Padne jabuka sa grane, a ja skočim. Valjda zato što smo stalno napeti – kaže Srđan. Ali, on je borac. Posle završene istorije, završava i magistarske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nema struje, nema Interneta, osam sati puta do prestonice, ali on nije ni na tren odustao:
– Šta da kažem, za te normalne ljude, sa kojima vi živite, mi mora da smo veoma nenormalni.
– Znate, svašta padne čoveku na pamet. Naročito kada počne da pada noć, međutim Gospod je u nama jak, da njega nije ne bi bilo ni nas. Zapravo mi smo preživeli mnogo toga, stradanja u porodici. Nestašica struje nije toliko strašna koliko gubitak najmilijih. Želim da plaćam struju, a oni ne žele to da uzmu. Naravno, da bismo želeli da naši mališani žive bolje. Bar da putuju, ako ništa da bez straha sednemo u auto i odemo u manastir, pričaju roditelji.
Saša Gerić (16) i Slavko Kecić (16) učenici su elektrotehničke škole „Jovan Cvijić“ u Štrpcu. Život ih ne mazi, ali dok imaju dobro društvo, nije im strašan svet u kome žive.
– Gledao bih TV ili čitao, ali šta ću. Onda igram stoni tenis, sviram gitaru i harmoniku.
Nedostaje mi kompjuter, Internet, da budem u kontaktu sa prijateljima, objašnjava Saša koji i pored nedaća planira da ostane u rodnom kraju. Ipak, kao i Slavko nije siguran da će isto tako misliti kada zasnuje porodicu.
– Mislim da ću promeniti mišljenje. Voleo bih da mojoj deci ne bude kao što je meni. Najviše bih voleo da putujem gde hoću i kako hoću. Imam sestru u Beogradu i voleo bih da provodim više vremena sa njom, ali me je strah da putujem, objašnjava Slavko.
Aleksandra Spasić (32) im predaje muzičku kulturu. Svaki dan pred njom je težak zadatak da u imitaciji života približi mlade umetnosti.
– Strašno je. Nije normalno da se u 21. veku, u Evropi, ovako živi. Ma, jedan Nemac ne bi preživeo takve uslove života. Odustao bi, ubio bi se, ili nešto treće. A, deca su fantastična. Uvek na visini zadatka. Veliki borci.
A, kreću se u krugu na 15-20 kilometara i to se oseća i u prosveti i među omladinom. Sve je to imitacija života, kaže Aleksandra.
Sve to čini njene đake mnogo drugačijima u odnosu na vršnjake u nekim srećnijim krajevima.
– Mnogo su zreliji. Bar za nijansu, jer za sve moraju da se bore, počevši od slobode. Problem je danas struja, sutra voda, a prekosutra nešto treće…
Za, umetnost, kaže, imaju duše.
– Crpe to iz sebe. Vodim i školski hor i i imamo zapažene nastupe i uspehe. Žele da rade i ne žele da se razlikuju od omladine u drugim mestima. Žele da ispune vreme. To im daje snage i elana.
