Blažo Šćepanović (1934—1966)

**

PESMA “BRANKO MILJKOVIĆ” BLAŽA ŠĆEPANOVIĆA

Branko Miljković i Blažo Šćepanović nisu se, za razliku od velike većine naših pesnika, ustručavali da objave zajedničku zbirku; i da osobeno i sugestivno obnove rodoljublje u poeziji, rodoljubivu poeziju. Njihova zbirka Smrću protiv smrti (1961) kao da je simbolično sabrala dve smrti u jednu, obe prerane. Utopljenik u Ohridsko jezero, Blažo Šćepanović, sledio je ukletog sabrata po peru Branka Miljkovića metafizičkim tragom smrti kao večnog pratioca života. Knjiga dosledno sprovedene ideje, saobrazivši jednu drugoj dve refleksivne poetike, upotpunila je predstave o duhovnoj srodnosti autora.

Na tridesetu godišnjicu pojavljivanja ove zbirke potvrđuje se osnovanost ovog autorskog rezultata zavidne pesničke uspelosti u svojoj žanrovskoj pripadnosti. Upotpunićemo našu predstavu o ovoj dvojici pesnika primerom koji pruža dokaze međuzavisnosti dveju poetika i uticaja ličnosti jedne na druge. Već sam naslov Branko Miljković ugrađuje u pesmu Blaža Šćepanovića takva duhovna iskustva bez patetičnih i pseudosentimentalnih tragova, bilo čega privatnog, vezujući za njih, suprotno tome, čitav niz poetoloških pitanja od važnosti za modernu kreativnost.

Naime, pristup ovoj pesmi podrazumeva dva Šćepanovićeva polazna stava: prema pesniku kao lirskom subjektu i prema njegovoj poeziji, kao i prema tekstovima o poeziji koju je esejistički promišljao. Na osnovu toga mogućno je ustanoviti ne samo Šćepanovićev odnos prema Branku Miljkoviću kao pesniku i njegovom delu nego, istovremeno, i prema poeziji i pesniku uopšte.

Blažo Šćepanović je, tvoreći pesmu pod naslovom Branko Miljković pošao tim jedino mogućim putem, da bi zadovoljio obe pretpostavke određujući se prema njegovoj ličnosti i delu. Dosledan svojoj koncepciji poezije, on prihvata i Brankovu poetiku, istovremeno ga oponašajući. Ističući da je oblikovna moć pevanja sudbinsko obeležje pesnika, da nije samo pokretački poriv nego i stvaralačka kob modernog poete, kao da je ovom pesmom naslutio njihove prerane pogibije, svoju i Brankovu, kob koja je dosledno, u svakom pojedinačnom slučaju, na ovaj ili onaj način, osujetila mladalačka nastojanja, onemogućila puno sazrevanje vizije i izraza. Drugim rečima, on u ovoj pesmi nedosmislenom afirmacijom (otuda uzvičnik, a ne upitnik) odgovara na pitanje s početka pesme: “Zar tako rastu mojim tragom biljne ptice / prepune krila, višanja i vjetrova!”

Odgovor nije isključivo vezan za pitanje koje ga je izazvalo nego, istovremeno, objašnjava koncepciju poezije za koju su se zalagali. Podvućićemo da poetska snaga njihove pesme leži u upečatljivosti i prodornosti stihova, pre nego pesme u celini. Poetski oblikujući razloge tog svog stava Šćepanović u istoj pesmi kaže, i tu misao u više mahova varirajući ponavlja:

Sve su prepisali od mene: i disanje i svemir
dok sam spavao tajno su raznosili moje poruke
sve su prepisali i zaboravili riječi.

Blažo Šćepanović ovim stihovima upućuje na stepen književne funkcionalnosti Miljkovićeve uzoritosti; po tome koliko su na njega uticali drugi pesnici, i po tome kako je on uticao na svoje savremenike i nove naraštaje. U smislu dejstvenosti njegovog uticaja na druge pesnike upravo svedoči ova pesma, koja kao da je sva nastala na osnovu preuzimanja Brankovih metafora, simbola, idioma, poetskih diskursa. Moć poetske transformacije pesnika čijim je imenom naslovljena pesma svesno dovedena u vezu sa njegovom poetikom, u tom smislu je razumljiva i opravdana. Primeni tog postupka nemoguće je osporiti doslednost, premda bi u drugim slučajevima (kakvih ima napretek) to moglo biti shvaćeno drugačije.

Podvlačimo da ovu pesmu prihvatamo kao oblikovnu rekonstrukciju Miljkovićevog pevanja i mišljenja, dakle, kao stvaralačku konstrukciju koja čitaocu pruža neposredan i snažan doživljaj i u kojoj je vizija sveta poetski uobličena u koherentnu celinu. U sklopu te objedinjujuće osnovne ideje Šćepanović je pesmu gradio na Miljkovićevim poetološkim načelima, odnosno, u temelju jedne ili više njegovih formula. Mada ovaj postupak može da dovede, i najčešće vodi, do svesnog sužavanja sopstvene vizije dela, on je opravdan samim tim što pesnik i nije želeo da ostvari viziju (ukoliko je to u jednoj pesmi uopšte mogućeno), već samo ostvariti jednu ili nekoliko ideja. Ovakav pesnički tekst, s druge strane, ima izvesnu prednost, jer postupak kojim je nastao omogućuje stvaranje izvanredno poetski razvijene i oblikovane strukture. Pišući pesmu o Branku Miljkoviću, Blažo Šćepanović je demonstrirao neke osnovne odlike svoje poezije: metaforičnost i asocijativnost, pre svega.

Ovim povodom treba podsetiti na kritički prikaz Šćepanovićeve prve knjige iz pera Branka Miljkovića. Tekst pod naslovom Lobanja u travi može, između ostalog, podstaći dalja suočavanja sa problemima o kojima je u ovom prilogu reč.