MARKO MAGDIć (36), PRVI čOVEK ZA BORBU PROTIV ORGANIZOVANOG KRIMINALA U čILEU
Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike čile prvi put je u aprilu prošle godine formiralo odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala i terorizma i za prvog šefa imenovalo Marka Magdića (36), koji je odrastao ni manje ni više nego u Beogradu.
Magdić u ekskluzivnom razgovoru za Alo! kaže da jedva čeka da ga put nanese ponovu u Knez Mihailovu, da mu u Južnoj Americi fale perverzije poput bureka, ćevapa i pljeskavice u lepinji s kajmakom, ali i kroz smeh otkriva da sva svoja poverljiva saznanja beleži na ćirilici, koja je, kako navodi, bila i ostala njegova prva abeceda.
– Rodio sam se u Kolumbiji, jer je tata radio za jednu jugoslovensku firmu. U Beograd sam došao 1976. i ubrzo otputovao za Angolu, gde je tata bio savetnik u ambasadi nekadašnje SFRJ. Posle tri teške godine usred građanskog rata tamo, vratio sam se u moj Beograd i tu sam odrastao i školovao se. Menjali smo nekoliko adresa od Knez Mihailove, preko Železničke stanice do Novoskojevskog naselja. U najlepšem sećanju mi je ostala Knez Mihailova, dok Novoskojevsko naselje pamtim po avionima koji su preletali na putu ka aerodromu u Surčinu – počinje svoju priču za Alo! Magdić.
U osnovnim školama Braća Ribnikar i Branko ćopić izučio je svoje prvo pismo – ćirilicu. Markov otac je penzionisan 1989, pre nego što su počela burna dešavanja u Jugoslaviji, kada su Magdići odlučili da se skuće u čileu, gde je njegov otac takođe nekada službovao.
– Tu sam završio Pravni fakultet. Dobio prvi posao u Organizaciji američkih država (OAS-OEA), koja je promovisala krivične pravne reforme u zemljama Latinske Amerike. Zatim sam počeo da radim u državnom tužilaštvu na zaštiti svedoka organizovanog kriminala, međunarodnoj saradnji i ekstradicijama – objašnjava Magdić, koji je 2007. bio zadužen i za izručenje peruanskog predsednika Alberta Fudžimorija, optuženog za kršenje ljudskih prava i korupciju.
– Ovde tužilaštvo ima veću moć nego u Srbiji, jer nema istražnih sudija i vodi se tužilačka istraga. čile je zemlja s najmanjom korupcijom u Južnoj Americi zajedno sa Urugvajem. Ako pokušaš da podmitiš makar policajca na ulici, on će te sam prijaviti – objašnjava Magdić.
Ono što zemlja takođe nije imala jeste nacionalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala poput trgovine drogom, oružjem i ljudima i terorizma, tako da je ovakvo odeljenje formirano u aprilu 2010. Magdić je, osim za šefa ovog odseka, postavljen i za načelnika odeljenja za međunarodnu saradnju i ekstradicije. Kroz smeh kaže da će, ukoliko neki srpski kriminalac bude uhapšen u čileu, on će stići s njim u Beograd da ga isporuči.
– Svojevremeno sam istraživao i podatke da postoji mogućnost da se ovde krije Ratko Mladić. Tokom te istrage pronašli smo da se ponavlja dolazak Hrvata, Bosanaca, a i više Srba koji iz Beča ili Ciriha putuju u Limu u Peru, ali uvek preko čilea. Ostajali su po dva dana u hotelu u Santjagu, produžili u Peru, bili tamo nedelju dana i zatim nazad istim sistemom. Bez sumnje su sebi čistili put kako prilikom dolaska u Evropu ne bi bili sumnjivi, jer stižu iz najsigurnije latinske zemlje. Uvek su dolazila po dvojica, a imena se nikada nisu ponavljala – kaže Magdić, ali dodaje da se na kraju ispostavilo da podatak o Ratku Mladiću ipak nije istina.
U čileu živi dosta Hrvata, nekoliko Bosanaca, i to su uglavnom starije generacije i njihovi naslednici. Srba ima oko pedesetak i oni su u ovoj zemlji novija generacija, a Magdić kaže da se s njima najviše druži pošto govore njegov jezik. Kriminalaca s naših prostora za sada nema.
– čile je tranzitna zemlja za šverc narkotika iz Bolivije i Perua, gde se droga proizvodi. One su već s proizvodnjom nadmašile proizvodnju u Kolumbiji, tako da nije lako imati granice s njima. Zadnjih godina sve veći broj narko-dilera iz Evrope zbog isplativosti dolazi na direktne kupovine u Južnu Ameriku. Takođe znam da veliki broj vaših kriminalaca, kao i kriminalaca iz ostalih jugoslovenskih republika pristiže u Argentinu i Urugvaj, a pomalo i u Brazil. Ranije ili kasnije počeće da dolaze i u čile, ako ništa drugo ono zbog pranja para s obzirom na to da čile zbog uređenosti važi za latinsku Švajcarsku – kaže Magdić.
A da ima motiva za direktnu kupovinu od tamošnjih narko-kartela pokazuju i Magdićevi podaci da kilogram kokaina u čileu košta 10.000 dolara, dok cena u Kolumbiji, Peruu i Boliviji pada na 3.000 dolara. Koliko je švercerima biznis isplativ i pored velikog rizika, jasno je budući da je najniža cena kilograma u Evropi 150.000, ali može da dosegne i vrtoglavih 400.000 dolara.
– Srpski kriminalci do sada nisu hapšeni ovde. Ipak, u najsevernijoj luci, na granici između čilea i Perua, kroz koju za Boliviju važi slobodan prolaz, prema operativnim podacima koje smo skupili od 2009. do danas, prošlo je 28 kontejnera sa devet tona kokaina i preko čilea otišlo u svet. Kokain je išao za razne zemlje od Kanade, Kine do Ukrajine, Bugarske, Rumuniju, a zatim u Italiju. Budući na pomenute zemlje, da li su u švercu učestvovali ljudi s Balkana – verovatno! Opet, s obzirom na zemlje gde je otišla droga, ranije ili kasnije, ako ne već, ta droga će stići u Srbiju – zaključuje Magdić.
Svuda pođi, Srbina nađi
Magdić zbog prirode svog posla dosta putuje po svetu, a na međunarodnim policijskim sastancima obavezno osmotri skup i proceni pored koga će sesti.
– Gledam da to bude neko od naših iz stare Juge. Delujem im kao Latino, a ja se uozbiljim, priđem i kažem Dobar dan!. Da im samo vidite face! Opet u Australiji je meni prišao policajac i upitao A jesi ti od tamo?, kad ono Srbin – priča Magdić.
Magdići su veliki porodični prijatelji i sa Zoranom Vujićem, pomoćnikom ministra spoljnih poslova. Prijatelj njegovog oca Goran Mešić, bivši srpski ambasdor u Peruu, uvek ga je, kako kaže, bogovski ugostio, kao i Gordana Vidović, naša ambasadorka u Argentini…
Sporazum sa srpskom policijom
Magdić će možda uskoro ponovo prošetati Knez Mihailovom, s obzirom na to da čileansko Ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno pregovara sa srpskim kolegama o potpisivanju sporazuma o međusobnoj saradnji u borbi protiv organizovanog kriminala.
– Sporazum bi trebalo potpisati u martu. Trebalo je da dođem u Srbiju i u martu prošle godine dok sam bio u tužilaštvu zbog sporazuma s vašima, ali eto kod nas je baš tada bio najveći registrovani zemljostres od 8,8 rihtera pa smo otkazalin – kaže Magdić.
Balkanska stoka
Iako je čile izuzetno čista i uređena zemlja, kako Magdić opisuje, to što je sve kako treba ponekad ti dosadi.
– Beograd je nešto posebno, skupa sa svojim ćevapima, kajmakom, burekom i rakijom. Fali mi i muzika, posebno ciganska, koju uvek slušam, uz koju moja supruga (Argentinka) i ja i sada ponekad podignemo čašu, a mene ponesu emocije pa je i razbijem u zid. čileanci me pogledaju i uglavnom izgovore balkanska stoka – priča Magdić.
Bojana Jelovac
