Неки наши доскорашњи сународници који сада живе у Пољској и Шведској, свесни опасности, шаљу децу у Канаду и Америку.
„Са породицом сам избегао из ратног Сарајева у Пољску, а сада, због гомилања НАТО тенкова на граници према Русији, сматрамо да су нам деца сигурнија на тлу Америке. Послали смо децу у Канаду, нашли су посао и мислим да смо направили разуман потез“, каже Драган Кнежевић, који је са супругом остао у Пољској.
Слично мисли и Мирко Радић из Шведске. Своју децу је послао у Њујорк.
Нико није сигуран да ли се ради о „хладном рату“ или се спрема Барбароса?
Пре 75 година 22. јуна 1941. године, операцијом Барбароса нацистичка Немачка почела је инвазију на Совјетски Савез. Истог дана, 1812. године, Наполеон је напао царску Русију, подсећа и Толстој у роману Рат и мир.
Ујединитељ Немачке, Ото фон Бизмарк, сматрао је Русију неуништивом и упозоравао да би војно сукобљавање са Русима било неразумно због огромног пространства ове земље и нечувене упорности и отпорности њеног народа.
„Тајна политике је успоставити добар споразум са Русијом“, упозоравао је Бизмарк свог амбасадора у Бечу 1888. године.
Слично Бизмарку размишљао је јуна 1941. и један од водећих људи Рајха, Хитлеров лични секретар Мартин Борман. Скулптор Анро Брекер, омиљени Хитлеров уметник, испричао је француском књижевнику Жану Парвулескуу да му је секретар Борман сав избезумљен дошао 22. јуна ноћу у изненадну посету узвикујући и панично понављајући исту реченицу:
„Овог јунског дана Небиће је извојевало победу над Бићем…Све је срушено…све је изгубљено…“
Та страхота о којој је говорио била је нацистичка инвазија на Совјетски Савез.
У Немачкој су, у то време, као и данас, постојале различите политичке струје у односу на Русију.
