Verovatnoća da će se u pregovorima Beograda i Prištine o kosovskom statusu doći do sporazuma do 10. novembra veoma je mala, čak i pored spskog predloga o varijanti autonomije poput Hong Konga.
Vreme teče, a strepnje se ne smanjuju. U Beču je u ponedeljak 22. oktobra održana treća runda pregovora Beograda i Prištine na osnovu dokumenta posredničke trojke u 14 tačaka. U tom predlogu se kaže da nema povratka na period od pre 1999. godine; da Beograd neće vladati Kosovom, niti da će tamo ponovo uspostavljati fizičko prisustvo. Kosovo bi bilo potpuno samostalno u finansijskom smislu i moglo bi da sklapa aranžmane sa međunarodnim finansijskim institucijama; u potpunosti bi bilo uključeno u regionalne strukture bez mešanja Beograda, a proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji nastavio bi se bez ikakvog ometanja Beograda. Ne pominje se da bi Kosovo imalo stolicu u Ujedinjenim nacijama, koju i ne može dobiti bez Saveta bezbednosti, na šta poslednjih nedelja ukazuje srpski ministar spoljnih poslova Jeremić.
„Trojka“ (predstavnici Rusije, EU-a i SAD) očekuje da Beograd i Priština uspostave zajednička tela koja će osigurati saradnju u oblastima energetike, socijalne zaštite, zaštite manjina i kulturnog nasleđa, borbe protiv organizovanog kriminala, kao i rešavanja problema izbeglih i nestalih. Pokušaj uspostavljanja zajedničkih tela viđen je ranije u tzv. tehničkim pregovorima.
U tom dokumentu se ne govori o budućem statusu, niti o nezavisnosti Kosova, i ne pominju se ingerencije koje Srbija namerava da zadrži, ali se isključuje svako prisustvo Srbije na Kosovu, pa i ono minimalno, predviđeno Rezolucijom 1244. Precizira se da će međunarodna zajednica tamo zadržati civilno i vojno prisustvo i nakon što status bude određen.
Prištinski pregovarači, sudeći po dosadašnjem toku razgovora, uz primedbe, prihvataju ponuđene polazne osnove. Oni očito smatraju (Sejdiju) da „trojkin“ papir sadrži znatne delove njihove platforme o regulisanju odnosa dveju nezavisnih država. Prištinska delegacija na pregovorima i oko njih ponavlja samo jednu reč – nezavisnost.
PARE I STATUS: Pregovarački tim Srbije je izložio svoj predlog 14 principa koji se delom slaže s predlogom „trojke“, ali ga dopunjuje, a od njega se najvidljivije razlikuje u tome što se posebnim tačkama i amandmanima na ostale tačke „trojkinog“ predloga insistira da Beograd zadrži manji broj nadležnosti (pre svega diplomatiju i kontrolu granica). Beograd prihvata obavezu da se ne meša u nadležnosti, ekonomske, pravne i ostale koje na osnovu pregovora pripadnu kosovskim institucijama.
Paralelno s pregovorima u Beču, na sastanku sa potpredsednikom Svetske banke, delegacija Srbije je iznela predlog rešenja pitanja duga Kosova i Metohije po kome bi Srbiji trebalo da bude vraćen iznos od 215 miliona dolara koji je ona već isplatila na ime duga južne srpske pokrajine. Potpredsednik vlade đelić je, odbijajući insinuacije da je to potez u korist kosovske nezavisnosti, ponavljao da to nema nikakve veze sa pitanjem suvereniteta jer dugove vraća onaj ko ubira poreze, a i grad Beograd sam plaća svoje dugove. Predstavnici Svetske banke navodno pokazuju dobru volju da razmotre ovaj predlog.
Beogradska delegacija je i u Beču tražila pre svega da predmet pregovora bude određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije na osnovu principa iz Rezolucije 1244 (koju je Savet bezbednosti usvojio na svom 4011. sastanku održanom 10. juna 1999), koje zapadni faktori do sada nisu uspeli da ponište.
Beograd je tražio i da se sve tri strane (Beograd, Priština i međunarodni faktori) obavežu da se uzdrže od bilo kakvih jednostranih poteza. Amerikanci su saopštavali u diplomatskim kontaktima da se zalažu za sporazumno rešenje, ali su njihovi zvaničnici nastavili da daju uzastopne izjave o tome da će posle 10. decembra priznati nezavisnost Kosova. Ili 10. januara…
Zanimljivo je da neki zapadni listovi prenose tvrdnju prištinskog lista „Koha po“ da je neimenovani evropski diplomatski izvor otkrio kako je američki posrednik Vizner saopštio evropskim diplomatama da se pripreme za nezavisnost Kosova i da ne ometaju američke spoljnopolitičke prioritete… U međuvremenu eksplodira kurdsko pitanje koje Amerikance stavlja u veoma zanimljivu poziciju, kao i iračko, gde se od Amerikanaca čuju ideje o organizaciji te države pune unutrašnjih sukoba kao federacije tri etničko-verske skupine…
Dok se u zapadnim listovima konstatuje da se pregovori u Beču „kisele“, po oceni evropskog člana posredničke trojke Išingera, iz faze parola ušlo se u fazu suštinskih razgovora, što je napredak. Pitanje je da li je to baš sasvim tačno. I na Ahtisarijev plan srpska pregovaračka delegacija je stavila na desetine veoma konkretnih amandmana sadržaja sličnog onom iznetom u beogradskih 14 tačaka. U tom beogradskom dokumentu je pregnantnije nego ranije opisan sadržaj suštinske međunarodno garantovane autonomije za Kosovo. U ruskim medijima o tome se detaljno izveštava, a u zapadnim medijima tom predlogu nije posvećena pažnja, mada se tu i tamo, doduše, konstatuje (AP) da je Srbija ponudila Kosovu skoro kompletnu autonomiju, ali bez stolice u UN-u i bez kontrole odbrane i spoljnih poslova.
Uprkos prilično tvrdoj intonaciji u „trojkinih“ 14 tačaka, u kojima se ponavlja „Beograd neće, Beograd neće“, pa i uprkos vestima da su se na primedbe beogradske delegacije čuli prigovori o tvrdom i nepopustljivom stavu, predstavnik Rusije u „trojci“ Bocan Harčenko tvrdio je u izjavama ruskoj štampi, a potom i Tanjugu, da nije bilo nikakvog oficijelnog dokumenta koji bi označio okvire mogućih dogovora, niti on predstavlja skicu nekakvog modela, pošto „trojka“ ostaje privržena stavu da neće predlagati rešenje.
Po njegovim rečima, tih 14 tačaka „trojka“ je nabrojala da bi stimulisala diskusiju; to je upitnik koji treba da pokaže gde su pozicije pregovaračkih strana bliže, a gde dalje. Ta razjašnjavajuća izjava se mogla očekivati, s obzirom na to da je Beograd brzo prepoznao da tih „trojkinih“ 14 tačaka odišu ahtisarijevskim duhom.
članovi beogradske delegacije (Samardžić, Jeremić) izjavljuju da je pretila opasnost da i pregovori u Beču, kao i oni prvi bečki sa Ahtisarijem, skliznu s koloseka i da se umesto o statusu razgovara o nečem drugom, a da se o statusu odluči negde drugde. Tvrde i da su od „trojke“, posle razgovora koji je trajao sat duže od predviđenog vremena, dobili uveravanje da posrednici stoje na stanovištu da će se pregovori odvijati u okviru Rezolucije SB-a. Tražili su da se to što je izrečeno prenese i na papir.
Tokom popodnevnog susreta predstavnika Beograda i Prištine 14. novembra, razgovor o tih 14 tačaka nije došao na red, ali se i bez toga moglo registrovati da približavanja nema. O tim „punktacijama“ razgovaraće se najverovanije 5. novembra, a onda sledi pauza zbog kosovskih izbora 17. novembra.
U trenutku kada nastaje ovaj tekst (23. oktobar) do isteka roka za pregovore ostalo je samo još 48 dana, zapravo znatno manje zbog kosovske izborne pauze. U tom kontekstu, čini se da je realistična Išingerova ocena po kojoj je verovatnoća da će „trojka“ do 10. decembra moći da dovede do rešenja i dalje manja od verovatnoće da sporazum neće biti postignut. Praktično ostaje da se vidi da li će 10. decembra početi nekontrolisan proces raznih jednostranih poteza, ili će se naći način da se pregovori ipak nastave.
„Trojka“: 14 tačaka za diskusiju
1. Beograd i Priština će se fokusirati na razvoj specijalnih međusobnih odnosa koji su zasnovani na njihovim istorijskim, kulturnim i ljudskim razmerama.
2. Beograd i Priština će buduće probleme rešavati u miroljubivom maniru i neće se uključivati u akcije ili sklonosti koje bi se okarakterisale kao pretnja drugoj strani.
3. Kosovo će u potpunosti biti uključeno u regionalne strukture, posebno one koje se odnose na ekonomsku saradnju.
4. Neće biti povratka na stanje pre 1999. godine.
5. Beograd neće vladati Kosovom.
6. Beograd neće ponovo uspostaviti fizičko prisustvo na KiM.
7. Beograd i Priština su opredeljeni da rade na progresu koji vodi pridruživanju i eventualnom članstvu u Evropskoj uniji, kao i progresivnom uključivanju u evroatlantske strukture.
8. Priština će primeniti široke mere kako bi poboljšala položaj kosovskih Srba i drugih nealbanskih zajednica, posebno kroz decentralizaciju lokalne vlasti, ustavne garancije i zaštitu kulturnog i religijskog nasleđa.
9. Beograd i Priština će sarađivati u oblastima koje su od ključnog značaja, uključujući:
a) sudbinu nestalih osoba i povratak raseljenih lica, b) zaštitu manjina, c) zaštitu kulturnog nasleđa, d) njihovu evropsku perspektivu i regionalnu incijativu, e) ekonomska pitanja, uključujući fiskalnu politiku i energiju, tržište i harmonizaciju sa standardima EU-a i razvoj zajedničkih ekonomskih organa i razvoj strategije u skladu sa regionalnim ekonomskim inicijativama, f) slobodno kretanje ljudi, dobara, kapitala i usluga, g) sektor bankarstva, h) infrastruktura, transport i komunikacije, i) zaštita životne sredine, j) javno zdravlje i socijalni napredak, k) borba protiv kriminala, posebno u oblastima terorizma, trgovine oružjem, drogama i ljudima, kao i u oblasti organizovanog kriminala, l) saradnja između opština i uprava jedne i druge strane i m) obrazovanje.
10. Beograd i Priština će uspostaviti zajednička tela koja će osigurati saradnju.
11. Beograd se neće mešati u odnose Prištine sa međunarodnim finansijskim organizacijama.
12. Priština će potpuno samostalno upravljati svojim finansijama (porezi, budžetski prihodi itd.).
13. Proces stabilizacije i pridruživanja EU-u Kosovo će nastaviti bez ikakvog ometanja Beograda.
14. Međunarodna zajednica će zadržati civilno i vojno prisustvo na Kosovu i nakon što status bude određen.
Beogradskih 14 tačaka za pregovore
1. Predmet ovih razgovora je određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije na osnovu principa koji su definisani Rezolucijom 1244 SB UN-a. Najvažniji od ovih principa sadržani su u odredbama u kojima SB saglasno Povelji UN-a „ponovno potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije (danas Republike Srbije) i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom završnom aktu i aneksu 2“, i „ponovno potvrđuje zahtev iz prethodnih rezolucija za širokom autonomijom i suštinskom samoupravom za Kosovo“. Svaka izmena predmeta pregovora prethodno zahteva promenu važeće i obavezujuće Rezolucije 1244 SB UN-a.
2. Sve tri strane, koje predstavljaju institucije Srbije, privremene institucije samouprave u Pokrajini i posrednike međunarodne zajednice, obavezne su da se uzdrže od bilo kakvih jednostranih poteza.
3. Pokrajina Kosovo i Metohija će biti potpuno integrisana u regionalne strukture, posebno one koje podrazumevaju ekonomsku saradnju.
4. Neće biti povratka na stanje od pre 1999. godine, već buduće uređenje Pokrajine treba rešiti na osnovu Rezolucije 1244 SB-a.
5. Srbija neće upravljati Pokrajinom Kosovo i Metohija u delokrugu nadležnosti koje na osnovu budućeg sporazuma budu pripale Pokrajini.
6. Institucije Srbije neće biti prisutne u Pokrajini u poslovima koji saglasno budućem sporazumu ne budu u nadležnosti Beograda.
7. U svom zakonodavstvu, kao i u politici koju će voditi u skladu sa njim, Srbija i Pokrajina Kosovo i Metohija će progresivno primenjivati načela, norme i standarde saglasno sa procesom stabilizacije i pridruživanja (PSP) EU-a. Potpuno učestvujući u PSP-u, napredovaće ka pridruživanju i konačno, članstvu u EU-u.
8. Polazeći od sporazumnog rešenja Beograda i predstavnika privremenih institucija samouprave, koji će potvrditi SB UN-a, Pokrajina Kosovo i Metohija će sprovoditi sveobuhvatne mere kako bi se unapredila dobrobit Srba sa Kosova i Metohije, kao i drugih nealbanskih zajednica, posebno putem decentralizacije lokalne vlasti i ustavnih garancija.
9. Uzimajući u obzir njihove isključive nadležnosti, Beograd i Priština će sarađivati na pitanjima od obostranog interesa, uključujući:
Povratak raseljenih lica;
Sudbina nestalih lica;
Fizička zaštita kulturnog nasleđa;
Ekonomska pitanja, uključujući slobodno kretanje ljudi, robe, kapitala i usluga, rad na zajedničkom privrednom rastu i strategiji razvoja u skladu sa regionalnim ekonomskim inicijativama;
Energetika, trgovina, infrastruktura, saobraćaj i komunikacije;
Bankarski sektor i fiskalna politika;
Usklađivanje sa standardima EU-a;
Zaštita životne sredine;
Borba protiv organizovanog kriminala, posebno u oblastima terorizma, trgovine ljudima, oružjem i drogom i organizovanog kriminala.
10. U ovim, i mogućim drugim oblastima saradnje Beograd i Pokrajina Kosovo i Metohija će obrazovati zajednička tela radi sprovođenja poslova od zajedničkog interesa.
11. Osim u meri svojih međunarodnih obaveza kao subjekta međunarodnog prava, Beograd se neće mešati u odnose Prištine sa međunarodnim finansijskim institucijama.
12. Pokrajina Kosovo i Metohija će imatu punu nadležnost nad svojim finansijama (oporezivanje, javni prihodi itd.).
13. Proces stabilizacije i pridruživanja pokrajine (Tracking Mechanism) Pokrajina Kosovo i Metohija će nastaviti u saradnji sa Beogradom.
14. Međunarodna zajednica će, nakon određivanja statusa, nastaviti civilno i vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji pod mandatom UN-a, odnosno odlukom SB-a.
piše: Milan Milošević
Šta podrazumeva „hongkonški” model
Hongkong je od 1997. godine, kada se Velika Britanija odrekla suvereniteta nad tom teritorijom, na 50 godina dobio status „specijalne administrativne oblasti” u okviru Kine
Iako ima suštinsku autonomiju, Hongkong je, kako se navodi u njegovom takozvanom mini-ustavu, neotuđivi deo Kine, koja je zadržala značajne nadležnosti u oblasti spoljne i odbrambene politike.
Mini-ustav Hongkonga je 1990. godine doneo Narodni kongres Kine, a gotovo identičan dokument donet je i za teritoriju Makaa, nad kojim je do 1999. godine suverenitet imao Portugal.
Odbrana Hongkonga je u nadležnosti Pekinga. Centralna vlada može uputiti snage na teritoriju Hongkonga, ali vojska ne sme da se meša u lokalne stvari. Hongkong je zadržao svoju policiju, a kada je reč o spoljnim poslovima, Peking je zadržao za sebe pravo otvaranja diplomatskih misija, dok Hongkong može otvarati samo trgovinska i ekonomska predstavništva po svetu.
Hongkong samostalno može uspostaviti odnose sa državama, regijama i međunarodnim organizacijama i zaključivati međunarodne ugovore pod imenom „Hongkong, Kina” u oblasti ekonomije, trgovine, finansija, monetarne politike, plovidbe, komunikacija, turizma, kulture i sporta.
Hongkong uživa autonomiju u oblasti finansija, poreskog sistema, monetarne politike, valute, carinske politike i tarifa, investicija, trgovine itd., a centralna vlast u Pekingu je delimično zadržala svoja prava u vazduhoplovstvu.
Sem ekonomske autonomije, Hongkong ima autonomiju u oblasti obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, rada, nauke i tehnologije, kulture, slobode veroispovesti, sporta i politike subvencija i rada nevladinih organizacija.
Hongkong samostalno sprovodi zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast na lokalnom nivou i ima šefa izvršne vlasti koji ima predsednička i premijerska ovlašćenja.
Šef izvršne vlasti za svoj rad odgovoran je centralnoj vladi u Pekingu. Šef izvršne vlasti istovremeno je na čelu vlade Hongkonga, koja odgovara za svoj rad Zakonodavnom savetu, odnosno skupštini. Od „ministarstava”, mini-ustav pominje samo departman za administraciju, departman za finansije, departman pravde i druge biroe, odeljenja i komisije, koji deluju unutar vlade.
Tanjug
