Koliko su putevi Gospodnji putevi nepredvidivi, vidi se i kroz život našeg zemljaka iz Nemačke Aleksandra Lukovića (24), studenta poslovnog menadžmenta. Rođen je u Kelnu, u mešovitom srpsko-nemačkom braku, što ima za „posledicu“ da se u Nemačkoj oseća Srbinom, a u očevoj matici, Nemcem, dok se u Holandiji, gde je na master studijama finansijskog menadžementa, oseća kao kosmopolita, kome je čitava zemaljska kugla mala za sve što je planirao u životu.
Aleksandar je pun ideja, ambicija i planova, a priznaje da je okrenuo tek prvu stranicu života i to zahvaljujući letnjoj, jednomesečnoj praksi u struci finansijskog revizora, njegovoj uskoj specijalnosti, u Beogradu u svetski poznatoj revizorskoj kući „Ernest & Jang“.
Možda se vrati
– Ako se dan po jutru poznaje, a moje jutro je master – studij u Holandiji, onda me čeka lep dan, a ako se na sve to doda ovaj potez Ministarstva dijaspore, koje je svetske firme, koje rade u Srbiji, približio nama dijasporcima i omogućio nam da dosadašnje teoretsko znanje isprobamo u praksi, onda sam na pravom putu. Nije isključeno da bih u nekoj ovakvoj svetskoj kući koja egzistira u Srbiji, mogao da nastavim život u otadžbini svog oca – kaže sagovornik „Vesti“.
– Na letnju praksu došao sam zahvaljujući Ministarstvu za dijasporu i ovo iskustvo ne može rečima da se opiše, već mora da se doživi – oduševljeno kaže ovaj naočiti momak, dodajući da je spreman za rvanje sa životom, baš zahvaljujući boravku u otadžbini svog oca Vukmana. – Mi smo specifični, pomalo neobični u odnosu na ostale dijasporske porodice. Moj otac je rođen u Sjenici, da bi se kao 19-godišnjak preselio u Kraljevo, a onda nekoliko godina docnije otišao u Keln i tu ostao jer se zaljubio u moju mamu Andreu – razgovorljivo pripoveda na čistom srpskom jeziku, dodajući, da mu ni maternji, nemački ništa nije slabiji, ali ni engleski, francuski, kao ni holandski.
Odgovornost
– Od života nisam ništa očekivao osim da mi pruži šansu da se obrazujem, ali što sam stariji sve više shvatam da u suštini, mi sami biramo puteve i putanje kojima se krećemo, a za sve je potrebna odgovornost prema sebi i svojim najbližima. Nadam se da sam na dobrom putu da zadovoljim roditelje, sebe i moje dve domovine, Nemačku i Srbiju – veli Aleksandar.
Primećujemo da je poliglota, a on se opušteno smeje i kaže da je najveća istina koju je čuo od oca, nekom prilikom, da je čovek bogat onoliko koliko govori jezika.
– Jezik jeste preimućstvo, ali i potreba. Utoliko je nedopustivo, rekao bih i nevaspitano, kretati se po svetu, studirati i školovati se na prestižnim univerzitetima, a govoriti samo jedan ili dva svetska jezika. Želim da budem uspešan u poslu koji sam odabrao i zato se trudim da što više naučim, ali ne samo u svojoj profesiji, već i šire – ne krije svoju ambiciju Aleksandar, dodajući da mu je životni san da se znanjem i iskustvom, kroz nekoliko decnija, „upiše“ među najuspešnije svetske revizore, ali ipak srpski mentalni sklop provejava iz svake njegove reči.
– Nemačka poslovnost, srpska narav i karakter to sam ja – priznaje Aleksandar, dodajući kroz smeh kako to i nije tako čudno kada je on u pitanju, ali i mama je sve sličnija ponosnim i hrabrim Srpkinjama. – Što je starija sve više liči na srpske žene, a i srpski jezik joj je sve razumljiviji.
Penzionersko lenčarenje
– Ni kao klinac nisam voleo bilo šta da prognoziram, a toga se klonim i danas, ali jedno sigurno znam, moji roditelji planiraju penzionerske dane da provode na relaciji Kraljevo – Keln, ali ko zna, možda odluče i da ostatak života provedu k’o svetski putnici, što bih im ja savetovao od sveg srca. Međutim, koliko ih poznajem to je nemoguće, jer sanjaju mir, tišinu i cvrkut ptica. To im je ideal, a za sada te uslove imaju samo u Kraljevu- kaže Aleksandar.
