*
Stihovi Aleksandar Lukić
POLJSKA MUŠTIKLA
To je samo
jedna obična crna muštikla,
preturam je po zubima
takvom spretnošću
kao košticu trešnje.
Ona je od javorovine,
brat mi je doneo iz Varšave.
Kad je van ustiju,
držim je blizu srca.
Ova muštikla je moj koautor.
Pišemo zajedno sledeće:
Vlažna septembarska noć
bez komaraca
revolucija pod prozorom
kao oranica, kao zumbuli
seme je zasejano duboko
(ne mogu ga otkopati vrane, mislim)
Jezik je ovaj UTVARA
kao vila od tri stotine soba,
vampir je prisutan,
njegova žena — šerpa
porađa se na dršku
ili mi se pak sve to samo
priviđa
U senovitom delu pozadine
tamo gde obasjanje dopire slučajno na kratko
motaju se naoružane senke.
Noć i besmisao očeve priče,
noć i stvotelj svega udružuju se.
Gorki i opori mirs, prošlog,
noć, prošlost je jedva vidljiva nit
unutrašnjeg stanja duha,
preživljavanje nepostojećeg.
Otac reče: ne diraj tuđe zlo.
Ja vidim oca kakvim on sebe nikad video nije.
Otac reče: nikad po vetru ugljen žežen
vani ne iznosi,
jer vatra se ne loži u vreme jakih vetrova
na raskrsnicama.
Duša mi se previjala u grčevima
dok je otac govorio i govorio,
otac je izgledao kao sablast,
moj otac je najveća mora koju sam upoznao!
Kakvi su drugi očevi
koji su deset, sto puta gori!
Otac reče: vreme je da se krene,
zna li iko kuda?
Protiv krojača sudbine?
Stojim u mestu,
kao većina uostalom,
muke nikada nisam voleo da gledam izbliza.
Prizor klanja kokoške ili svinje
izazivao je u meni povraćanje,
kako bih reagovao da moram da gledam
kako nekom testerišu glavu, udove?
Ponekad se pogledam u ogledalu,
kao da to davno nisam učinio,
u meni bojazan da ću zaboraviti
vlastiti lik,
vraćam se unatrag.
Ponovo san.
Dan, bez volje za bilo čim,
osećam blagu pospanost,
neiscrpnost snova,
duboku i neizdrživu,
kao žensko podavanje posle
višednevnog kolebanja.
Verujem još uvek u to
da će biti boljih vremena
(preživam kao i svi
dvopapkari)
(naučili su nas kao i svako krdo
da galopiramo jednim ustaljenim tempom)
(đavo bi znao kuda)
Ne, ne postoje pravi orijentiri,
napred ili nazad, ili pak rasplinuti se u širinu.
Blenem Gore, tražim nečiju ruku što skrivena
diriguje, što stvara od ljudi tičice
naviknute na krletke (istorije)
Hoću da već jednom odgovorim sebi :
zašto moje srce tako lupa,
hoću li preboleti toliko toga,
zašto u meni tuli
ono što je u mojoj duši najdragocenije nešto?
zašto ne ispliva iz dubine
kao utopljenica kojoj je pukao žuč?
Neki me pojas pritegao, neka zagonetka,
trčim u krug kao vezani pas,
urličem, ništa ne pomaže.
Nebo je vres, orošen znojem anđela,
jedna se zeba na puzavici gnezdi,
kidam vlastite užase i uspomene,
tako počinje mrešćenje moga bića.
Politika je kurva sa pizdom širokom kao torba,
pizdetinomhaketinom,
ili možda stvari vidim naopako,
onakvim kakve one nisu?
Vidim vampira koji je nekada vladao,
a sada se povlači natraške
pod zemljom.
O vampirčino!
Kako si crven. Kako si pun krvi.
Opsesijo.
Divno je biti diktator i matorac
jer u starosti nema više bojazni nikakvih.
Nalik si na bizona
na psa koga kljukaju mesom
nevinih trinaestogodišnjih devojčica,
šta misliš zna li se to?
Jednom će i tebe neko uhvatiti za muda,
jednom i ti moraš izvisiti!
Mlado krdo bizona jurnuće na tvoja
muda, na tvoj žilav trbuh,
kad se niko ne nada,
živim za taj trenutak,
živim za bolja vremena
(kad neće biti samo
strašljivih žena
već i robusnih mužjaka)
kada će nemoguće postati moguće,
naravno, pušeći na poljskoj muštikli,
pućkajući dim,
naizgled nevidljivo…
VAMPIROVIĆI
Sela su desetkovali,
stoku poklali kao vuci i razvukli po sprudovima.
Najbolje komade mesa prigrabili su sebi,
a ostalo prepustili vranama.
Ne krče puteve, nego gaze i lome što im se ispreči.
Dolaze iz ritova i baruština koje bazde na karabit.
Govore nerazumljive reči.
Teraju magarce pretovarene robom sumnjivog porekla.
I ima ih dosta, ne mogu se prebrojati, kao ni mravi …
ZA JOSIFA
Miroslavu Lukiću
Malo je Rusa preostalih da gunđaju,
skoro da ih nema za prste jedne ruke,
više te čitaju, a manje pišu stihove
i zvaničnici sad peze — oborili surle.
Tobolci Kremlja — restaurirani
u suvu pozlatu.
Sklonjena sekira skrivana za vratima u
Njujorku, odneta u jasenovu šumu — tužno kisne,
predata sudu rđe da je jede i dokusuri oštricu,
a mogla je biti divna književna nagrada
mladom piscu.
Josife, Josife! Za magarcima, gde se stiglo?
Na niske grane padoše čvorci,
posle silovite galame diljem zemlje,
osioni u jatima; ćorci, manevri jezika,
praporci enciklopedija, zimske sanke
makle se nisu ka istoku, a bogme ni zapadu.
Obustavljen je proces. Ali, isprečilo se pitanje.
Nit smrdi nit miriše. Ad akta.
A bolje da je vođen u bunilu crvenih semafora,
kao kad si prognan sa knjigama, bez fakta,
tek tako, po ćeifu birokrata Trećeg Rima,
sa biletom u džepu kaputa plaćenom
u jednom pravcu do pakla.
Ništa novo, da bih ti saopštio epistolom
vanredno. Što nisi sam već opisao,
sa flekom duvana među prstima:
od nespavanja, ili u šetnji pored Hadsona,
guran vetrom u leđa, drvodeljo ruskih stihova;
kupovanje piroški u trafici naslonjenoj uz
Kip slobode, uzaludno je da ti prepričavam
na šta podseća, osim da su piroške tamo
još najrumenije i da se ugibaju pod prstima —
ja sam se, evo, i sam zatekao na tom neveselom
Trgu kamena i vode, gotovo pod samim monumentom,
nevoljno, beležeći ove redove.
Stihovi su predstava pakla umetnika u
božanskom podobiju. I to je nepopravljivo.
Dobro se držiš za sad. Stranice knjiga
tvojih habaju se od lizanja prstiju.
Stanica u pustinji, više nije ta stanica
koju si zaveštao čovečanstvu, već neka,
da li kuća, po nebeskom ustrojstvu, posle čitanja.
*
Post festum repić intriga — statista
u književnosti. Uzburkan sneg pred veče
a ujutro obučeni predeo — majstor se trudio
noću bez šegrta, ne mareći da mu iz usta od
umora izbija pena: tamo popravi izgled
jaruge, zaledi močvaru, okreči ravnicu.
Da priroda na trenutak postane glava šećera.
I mada to nije prava svrha umetnosti,
ponekad treba priuštiti zadovoljstvo
precenjenim duhovima da uživaju u lepoti viđenog.
Statisti ostaše na početku. Nakostrešeni
i umotani u fragmente kulisa zarad zime,
slava im protiče tik pred nosom, ali od svega,
tek po koja večera, prijem na balovima žutokljunaca,
u najboljem slučaju službeni put o trošku domovine,
na kongres slavista u prijateljsku Kinu.
Priznaćeš, teško je podnositi takav život
u ovom svetu grozne diktature većine,
ali pesnik nije među njima da im deli packe,
koliko da bi se izdvojio.
I kad sve uzgubi, a šta je pa kad pesnik imao,
osim reči, hoću kazati kad mine ljubomora
savremenika, šta ostaje? To da smo živeli
sa gas maskama na licu. Sreća da smo upokojeni
pre vremena i roka. Malo li je to ili mnogo?
Smemo li biti ravnodušni pred najezdom
poezije Koka kole svedene na dva reda
koliko napisanih za reklamu.
*
Pobogu, pesnik je rođen da bude kost u grlu.
Oslobođen da se komotno šeta lavirintom,
ne služeći se trikovima, da sakrije tragove
putem, ide u susret razjarenom čudovištu.
Potreba da vidi tu priliku — prasliku,
ustvari, predstavlja čin upoznavanja vlastitog korena.
Pređen put postaje maglovit — nekako, što si
bliže cilju shvatiš, da si omašio.
Da su početak i kraj kome stremiš,
samo horizont okupan nigdinom.
Prepušteni samovolji prostora da budu
svedeni u tačku. U prvo lice.
Moderan Prust. Taj nepopravljivi lupež.
Otpadnik. Neprivezana gondola u vodi
kanala za alku železnih stubova.
Razvijaš film sniman godinama, a sa njega
u mračnoj komori sobe — preti belina,
naslednik tajnih inicijala.
Beskonačnost počiva u životima malih predmeta,
tu je bar nataložena — vidljiva, u oblicima.
Ta rastojanja između njih prepuštenih tišini,
dovoljna su da čoveka ne drže na jednom mestu.
Zato je kretanje uzvišeno, jer pruža biću
malu iluziju da savlađuje sopstvenu nesavršenost.
Okeani i kontinenti čame pobeđeni i izvan
globusa. U sećanju. Tu je sve na svom mestu
kao poslednje zalihe zimnice. Što je izvetrelo
kod nas, živi kod drugih, i tako je krug zatvoren.
Trajanjem zovu taj, ipak, nesveobuhvatni kraj:
Litva, Beograd, amfiteatri sa peloponeza,
Belošljiva. Cvetanje trešanja usred zime.
Razumeli smo lavirint, i izašli iz njega,
svlačeći sa sebe košuljice kao zmije tokom leta
u korovu. Čudovište je preživelo,
da bismo se vratili kući nepobeđeni.
Ali, avaj! To više nismo bili mi,
A ni naše senke nisu to bile.
*
Vilin konjic sleće na prut
na zelenu ćupriju povijenu u vazduhu —
skupio telo, gledan sa strane
znak upitnika je on, bačen u prirodu.
I prut i insekt izrasli su sa obale
zlatne reke, za koju bih u časovima zanosa
napisao, ako mi je dopušteno poređenje
ove vrste — da je kraća od štapa u Homolju.
Insekt ima oči tvrđe od staklenca —
preteča kosmonauta vesla krilima
jednolično, sa kulisama lišća iza sebe.
Gore — dole, lenjo kao da poziva okolinu
na pozornost. Mislio sam tad, ne treba
preterivati sa skretanjem pažnje na sebe.
Poručiti prijateljima od ove najobičnije
prostoproširene rečenice nisam umeo.
Tako sam se ponašao u usamljenosti, u
hramu u kom sam se klanjao nesnosnoj
jeci milenijuma prošlog — da budem
iskren i budućeg. Jedva dišući, stešnjen
pločama epohe.
Čemu? Život se dao potrošiti bezbolnije,
mogao je da bude đon letnje cipele. Opravdati
zar se šta moglo, na izmaku snage, tegljiti Rim
zapaljen do kostiju, prednjačiti na sopstvenu
štetu. Platiti skupo, a skončati jeftino.
No, ne bira čovek sudbinu, koliko ga ona
vuče za nos. Zemlja je postala mala, mrlja krvi,
da se prepešačiti. Ostrva su ptičiji izmet,
ah, ne, ona su sudbina koja se odvija brže od
trube platna.
Vilin konjic što maše krilima na prutu
kao da poziva u pomoć, ili predeo koji nam se
nada u punoći.
Toliko. Jedva da je i toliko.
Mrak je pao. Žabe su ispuzale u potragu
za plenom. Tragedija je na pomolu.
Neko od nas dvojice će im uleteti u usta.
Pa šta?
Vilin konjic, bio si ti Josife.
*
O, strašni užasu vremena u kome
poezija biva, jedva pokidan rep zmije
što se uvija u prašini.
Jesmo li bliže ili dalje suštini
svoje krvi? Koji je čas? Minut do ponoći,
ili se svet survao do vraga? Pažnja!
Eksplodira led. Distancu molim.
Navijajmo za glečere. Trčanje ka reci
zabranjeno. Posmatrajte hokej
sa pristojne udaljenosti. I oprez.
Ni za živu glavu ne prilaziti blizu
pošto je temperatura u porastu.
Ko gubi, a ko dobija? Ledene sante
vuku se sporo niz leđa reke, kao taj
zmijin rep u prašini na izdisaju.
Voda ih nosi, sve dalje i dalje, prema
moru, kao učiteljica školarce na priredbu,
u koloni dva po dva. Zašto smo tako zdušno
aplaudirali? Kome? Pogledaj, toliko buke
a ne osta ništa — voda je pokvarila prizor
mutnija od oranja u zavičaju, ravna
površinu ostarelih leđa.
Naša usta, naša otvorena usta ostaše
nema, kao da nam je lekar bez upozorenja
sasuo u lice dijagnozu neizlečive bolesti.
Tvoje bolno rešenje: kvadrature kruga,
svojstveno Jevreju lutalici kad na putu
zastane neočekivano da oda poštu
zmijskom repu.
Meni ta pojava liči na topljenje santi leda,
na ruševine Celzusove biblioteke u Efesu.
*
Peščani sat neumitno curi.
Pesak propada i taloži se, a u gornjoj
polovini školjke smanjuje se — ostaje
prah koji podseća na uvrnute nogavice
do kolena pustinjakovih pantalona.
U donjem delu sata — raščepljenoj vulvi,
kako i priliči nepovratnom trenutku,
raste piramida, ili skorelo govno
vremena u nastajanju.
Vertikalna naprava pobuđuje tu vrstu misli.
Taj obred puštanja vode mrtvima za dušu
iskrsao u mašti. Biti dežuran nad vremenom
prošlim i budućim — ne zakasniti da se okrene sat.
Pre podne paganin a popodne hrišćanin,
homoseksualac koji u ljubavi sa dečacima
spoznaje ženu.
Otkrivati ritam, momenat zgrušavanja
vremena. Na obali mora, na obali jezera,
na obali brzavice. Jezik vode tanji je
od strune. Diže među u pesku — jednom otme,
a drugi put preda više, kao da hoće da kaže:
„Ovo je sad moje — zato uzimam preko mere,
a to što pretiče, mal je određen da ostane tebi.“
Budi zahvalan — konačno bi taj fenomen
hteo da poruči. Trijumf peska i tokom
prosejavanja kroz sito možeš videti,
u zakonima zemljine teže. Uz to nešto
zrnaca upadne u cipele neizbežno i žulja
tabane, no, stime se čovek izboriti da lakše,
no sa mislima, izuje obuću, okrene je naopako
i istrese.
Život u umetnosti — to je onaj stih
U koji bih se zakleo: Moj rukopis poznaješ.
U pesku mi je sve sumnjivo,
biće to jednog dana isplativa fabrika lutaka.
Blaženi da su potomci, koji to dočekaju,
ukazujem im na stvarnost tako varljivu,
da bi se podsetili kako sam ih
pre vremena i roka, uzaludno tešio.
*
Nagrada za pisanje — razbijeno ogledalo,
iako je razbijeno. Otpaci legura zgomilani su,
odgurnuti metlom u ugao, sa neopozivim perikama
paučine nabačenim po sebi, zasad.
Mnoštvo različitih ruda topljenih u jedno,
da bi se dobilo zvono ili satara.
Uklet posao. Pravljenje orgulja od žica
ruda otkrivenim u zemlji. Put je jednosmeran
ako ga slediš, nećeš omašiti hram ili
kasarnu. Devojku Evropu.
Mrtvačka kola pripadaju privilegijama
poslednjih počasti. Kako izgleda voziti
se mrtav kao pobednik nesumnjivo
na točkovima, pri tom tegljiti za sobom
pantljičaru ožalošćenih? Legure vremena.
Tja, nagrada za pisanje, pre podseća
našem uspinjanju na krov planine.
Našem istančanom osećaju da osećamo
vibriranje ukrštenih žica rude pod
korom zemlje. O toj muzici, biće da smo
naglas pričali, jer, države, politički sistemi,
nacije, prevrati, revolucije, oceubistva,
bratoubistva, razvrat, venerične bolesti,
kazamati — pitanja su društvenog dogovora —
koncenzusa, očigledne prostitucije.
Uz put, krećući se ka vrhu planine
ti si skupljao građu za oplatu kuće,
a ja da budem od koristi tokom putešestvija
pribirah suvarke za vatru.
Dosta smo truda uložili u planove te zgrade
ne bi li postala antena na samom vrhu.
Njen izgled je mogao neupućene zavesti
da pomisle kako je to od zlata jabuka
obešena o motku pred dolazak svatova.
A, to je bio dom Josifov, ipak samo dom,
nezgrapan i pust, strašni užas vremena
po lepoti, da bi se smrtnik osmelio
da mu priđe. Drvodelja ga je sagradio
u bunilu, držeći se rastojanja.
Čovek je nalik voću: cveta, rađa, zri.
U detinjstu mokri u nogavice pantalona,
a u zrelom dobu traga za mirom,
pošto je oprostio čitavom svetu,
učinjena mu nepočinstva.
Zadavljen sopstvenim vizijama.
traga za mestom na kome će da umre.
