„Aleksandar Vasiljević – čovek koji je Bogojavljenje vratio u srce Srba nadomak Pariza”

U okolini Pariza, tamo gde se svakodnevica srpskog rasejanja razliva između francuske zbilje i sećanja na otadžbinu, postoji jedan dan u godini kada se sve vraća na svoj izvor. To je Bogojavljenje. A među ljudima koji su taj praznik podigli na nivo istinskog zaveta vere i zajedništva, ime Aleksandra Vasiljevića izgovara se s posebnim poštovanjem.

Danas, na njegov 46. rođendan, srpska zajednica iz Pariza sa okolinom ima razloga ne samo da mu čestita, već i da mu zahvali – za svako plivanje koje je omogućio mnogim predstavnicima srpskog rasejanja ne samo iz Pariza, već i iz brojnih drugih gradova širom Francuske; za to što je mladima omogućio da se prvi put susretnu sa ovim običajem daleko od zemlje svojih roditelja i predaka; za svaku molitvu koju je izgovorio i za svaki susret koji je pretvorio u delo.

Aleksandar Vasiljević, Užičanin koji je svoj životni put nastavio u Francuskoj, odavno je prevazišao okvire običnog člana zajednice. On je postao simbol istrajnosti, vere i doslednosti. Njegova borba nije glasna, nije nametljiva, ali je postojana i jasna – uvek na strani Boga i pravde. U vremenu relativizacije vrednosti, Aleksandar ostaje čovek koji se ne koleba: zna kome pripada, zna u šta veruje i zna zašto se bori. Njegovo delovanje u srpskoj zajednici u Parizu nije epizoda, već životni izbor.

Foto: Rasejanje.info

Kada je došao u Francusku, nedugo po boravku u okolini Pariza sa sobom je doveo tada desetogodišnju ćerku Mariju, danas odraslu devojku, koja je – baš kao i njen otac – prepoznatljiva po dobroti, časti, upornosti i istrajnosti. Sav svoj životni put u novoj sredini, uz nepoznavanje jezika i brojne prepreke, posvetio je tome da njoj obezbedi dom, obrazovanje i osećaj sigurnosti, da odrasta znajući ko je i odakle dolazi. Uspeo je da je iškoluje, da je prati na svakom koraku i da joj pruži sve što je mogao – ne odričući se pritom ni vere ni identiteta, već ih prenoseći na svoju ćerku kao najdragocenije nasleđe.

Posebno mesto u toj priči zauzima Bogojavljensko plivanje za Časni krst, manifestacija koju je, zajedno sa istomišljenicima, pretvorio u trajnu tradiciju Srba u pariskoj regiji i najmasovniju versku manifestaciju van crkvenih okvira. Hladno jezero, dah magle nad vodom, zastava, ikona, krst – i Aleksandar, kada god mu obaveze oko organizacije dozvole, među plivačima, ne kao neko ko traži isticanje, već kao čovek koji veruje da se vera ne svedoči rečima, nego delom. On je taj koji okuplja, motiviše, podseća da Bogojavljenje nije samo datum, već susret čoveka sa sopstvenom hrabrošću, savesti i nadom.

Od svoje tridesete godine Aleksandar je počeo da pliva za Časni krst i tu tradiciju više nikada nije napustio. Prvi put je, kako kaže, zaplivao u ledenoj Đetini u centru Užica, zatim na Vodicama na Zlatiboru, pa ponovo u svom rodnom gradu. Taj osećaj – sreće, radosti, pripadnosti narodu i veri – poneo je sa sobom i u Francusku i zahvaljujući njegovom odlučnosti verku tradiciju svoga naroda je preneo i na srpsko rasejanje pariskog regiona.

Ove godine, po završenom slavskom obredu i plivanju za Časni krst, gde je učestvovalo više od sedamdeset plivača,  na jezeru Etan di Žonkua (Étang du Joncquoy) kod mesta Ponpuan, pedesetak kilometara severno od Pariza, Aleksandar je posebno ušao u vodu sa desetogodišnjim dečakom koji je takođe želeo da učestvuje na ovoj manifestaciji (ali je morao da bude u pratnji odrasle osobe). Bio je to prizor koji je tiho govorio o suštini svega što Aleksandar radi – o želji da se vera, tradicija i smelost prenesu na najmlađe. Po izlasku iz vode sa dečakom, dok su se svi fotografisali sa Časnim krstom do koga je ove godine, po drugi put zaredom, doplivao Mladen Janković, Aleksandar je ponovo ušao u vodu. Ovoga puta na skuteru. Za svoju dušu, za svoj poseban praznik, za običaje koje neguje i nosi iz rodnog kraja.

Foto: Rasejanje.info

U trenutku, dok se vozio jezerom, ukazao se divan prizor a protojerej-stavrofor Željko Simonović je odmah rekao na mirkoforn povikao: „Pogledajte krst na nebu!“ Svi su se pogledali, okrenuli i podigli kamere prema nebu. U tišini koja je sledila, osim zvuka skutera svi su na nebu videli oblik krsta, kao da je nebo samo odgovorilo na molitve izgovorene toga dana. Aleksandrove suze, u toj slici neba, vode i molitve, nisu se videle od mnoge vode, ali su ih osećali svi koji ga poznaju. Veliki emotivac, koji je toliko toga dao za srpsku zajednicu i koji je uvek isticao da to nije on, već zajednica (iako je baš on nosilac te zajednice), znao je da je taj krst na nebu najveća nagrada za sve godine truda, vere i odricanja.

Njegova posvećenost ne završava se na skoku u vodu. Zbog plivanja za Časni krst Aleksandar posebno uzima slobodne dane na poslu, da bi mogao da se posveti organizaciji do najsitnijih detalja. Danima i nedeljama ranije uređuje se obala, priprema prilaz jezeru, a na sam dan, kada zatreba, od ranih jutarnjih sati razbija se led po jezeru kako bi moglo da se pliva. Dani uoči manifestacije za njega su ispunjeni dogovorima sa srpskim ugostiteljima i pojedincima koji doniraju besplatnu hranu i piće za sve prisutne. Po onome što je poznato, reč je o jedinstvenoj manifestaciji u svetu – događaju gde je sve besplatno: i hrana, i piće, i učešće, kao i prevoz sa najmanje dva autobusa iz Pariza i okoline koji dovode ljude do ovog jezera. U zavisnosti od dana održavanja, manifestaciju poseti i više od 2.500 ljudi, pretvarajući ovaj događaj u pravi mali praznik srpskog zajedništva pod otvorenim nebom.

Njegovi prijatelji i saborci iz zajednice opisuju ga kao čoveka na kog se uvek može osloniti. Kada treba organizovati plivanje za Časni krst, humanitarnu akciju, crkveno okupljanje ili proslavu, tu je Aleksandar – prvi da radi, poslednji da ode. On nije čovek velikih, praznih reči, već tihog, ali sigurnog prisustva. Sve što radi, radi sa jasnom svešću da je svaki susret prilika da se sačuvaju koreni, da se prenese tradicija i da se mlađima pokaže put.

Doslednost i skromnost su najbolje reči koje ga opisuju. U vremenu kada se mnogi odriču svojih uverenja zbog komfora, Aleksandar ide drugim putem. On ne bira lakše, već ispravno. Na strani je Boga i pravde čak i onda kada je to zahtevno, neshvaćeno ili manjinsko stanovište. Njegov život u dijaspori tako postaje svedočanstvo da se srpski identitet ne meri kilometrima od Beograda, Užica ili bilo kog rodnog grada, već snagom da se, ma gde živeli, ostane svoj. I kad god se zahvalimo Aleksandru za nešto, on kaže da nije sam, već da je to uradila grupa njegovih prijatelja, koje mnogo ceni i poštuje.

Za srpsku zajednicu u Parizu on je mnogo više od organizatora događaja. On je pokretač okupljanja, čuvar običaja, domaćin na tuđem tlu, čovek koji svojim primerom poručuje da se vera ne nosi samo u srcu, već i u delima. Njegov trud se vidi u svakom osmehu posle bogojavljenskog plivanja, u svakoj zajedničkoj molitvi, u svakom „pomoz’ Bog“ koje odjekne daleko od Srbije, a zvuči kao kod kuće.

Na današnji dan, mnogi za Aleksandra Acu Vasiljevića mogu da kažu samo jedno – hvala. Hvala za godine uložene u jačanje srpske zajednice u Parizu i okolini, za istrajnost koja ne traži aplauz, za veru koja ne traži dokaz, za pravednost koja ne traži nagradu. Njegov život i rad svedoče da još uvek postoje ljudi koji svojim postojanjem uzdižu sve oko sebe.

Foto: Rasejanje.info

Ako je Bogojavljenje praznik javljanja Božje istine svetu, onda je Aleksandar Vasiljević jedan od onih koji tu istinu, tiho i postojano, prenosi na druge. Njegov put nije lak, ali je blagosloven. A za zajednicu koja ga poznaje, njegov rođendan nije samo prilika za čestitku, nego i za ponos – što u svom okrilju ima čoveka kome su Bog, pravda, narod i njegova ćerka uvek na prvom mestu.