Ivan Jani Novak pričao je za Nedeljnik (i podkast „Rosić i drugovi“ Velikih priča) o Melaniji Tramp, ugrožavanju JNA i tekovina AVNOJ-a, Bajagi i koncertu u Beogradu 1997, izvođenju „Marša na Drinu“ u Sarajevu i fenomenu Laibacha, kao prvog benda s ovih prostora koji je uspeo da se probije na Zapadu.
***
Ko to hoće da hapsi
Puno ozbiljnija situacija je bila već osamdeset sedme godine, ako se sećaš, sa već pomenutom Štafetom i plakatom za Dan mladosti. Kasnije nam je naš slovenački predsednik Milan Kučan rekao da ga je Slobodan Milošević svaki dan zvao osamdeset sedme godine i govorio mu da nas mora zatvoriti. Da mora uhapsiti i Laibach, sve ostale iz Neue Slowenische Kunst, kao što je slikarska grupa Irwin, sve to.
Rekao nam je Kučan: „Svaki dan me je zvao Milošević u vezi s tim jer je to bio tada veliki skandal.“ Ali u Sloveniji je već bila ta neka liberalna linija, Kučan ipak nije bio takav tip i verovatno je smirivao Miloševića da je to ipak samo nešto kao zezanje a ne rušenje države. Mi smo kasnije imali taj koncert u Beogradu, mislim da je bilo 1989, u SKC-u, dva koncerta, gde smo puštali kao prvo film sa skupa nesvrstanih iz, mislim, 1966. godine u Beogradu. Taj glamurozni film, ako se sećaš, svi u svojim uniformama. Zaista glamurozno, neverovatno elegantno.
Znam da smo to puštali. Onda smo pronašli neki dokumentarni film, nemački zapravo propagandni film o bombardovanju Beograda i Srbije koji je bio na srpskom jeziku, gde je taj narator na srpskom jeziku govorio o tome kako su Srbi nacionalistički narod i da ih treba sravniti sa zemljom, bombardovati… Znači, puštali smo to. I kao treće Peter Mlakar je imao taj svoj govor na tom našem koncertu koji smo zajedno napisali: „Braćo Srbi, vi ste ovde bog i batina“, i tako dalje. Mi smo imali svoj koncert i to sve skupa je bilo bure baruta u tadašnje vreme.
Kad Bajaga brani Laibach
A 1997. godine imali smo veliki koncert u Beogradu, u Hali sportova. Opet je Peter Mlakar imao neki govor: „Sećate se šta sam vam rekao pre dvadeset godina?“ To je bilo razdoblje kada nije bilo dobro u Srbiji, u Beogradu. Bilo je dosta tužno vreme, pre ovog rata na Kosovu i pre bombardovanja Beograda. Mi smo svirali aktuelni album „NATO“, a NATO je posle dve godine bombardovao Beograd. Imali smo taj govor koji je bio govor upozorenja u nekom smislu, kao i dvadeset godina ranije kada smo predviđali stvari koje će se desiti.
Istovremeno, bilo je dosta tih upozorenja Laibachu u novinama kao „Ubićemo vas ako dođete u Beograd“. Jer neki neonacisti su ubili mladog Roma u Beogradu i onda je neko provalio pred naš koncert da sad tek dolaze pravi nacisti i odmah je došla kontra da će nas ubiti ako dođemo. Tada se Bajaga zauzeo za nas. Bajaga nas je štitio tada, branio, što je jako fino i lepo od njega. Moram mu zahvaliti ovde, pošto je on bio ipak popularniji. Mi smo imali taj nastup u Hali sportova i taj Mlakar je imao taj govor, a nas je štitilo tada otprilike nekih sto pripadnika bezbednosti, policija baš. Ali nakon tog govora Mlakara, došao je šef tog obezbeđenja i rekao: „Štitite se vi sad sami nakon ovoga [smeh]. Sami se vi štitite.“ I ništa, i to smo preživeli, ali je ispred našeg hotela tada u Beogradu eksplodirao auto-bomba u tri sata usred noći. Ja sam baš prošao nekih petnaest minuta pre toga pored tog auta i verovatno to nije bilo zbog nas, mada možda i jeste, ali sumnjam. Možda neko upozorenje, možda je to bio neki mafijaški obračun tada, ali bilo je ispred našeg hotela tako da su svi prozori otišli. Sreća prati lude i hrabre.
Marš na Drinu u Sarajevu
Mi smo 1995. svirali u Sarajevu dva koncerta za vreme opsade tog grada u Narodnom pozorištu. Ispred bosanske vojske i tako dalje. I tada smo svirali program „NATO“ i pitali smo organizatore da li bi bio neki problem ako mi sviramo i našu obradu Marša na Drinu. Rekli su: „Pa nije možda to najtaktičnije, ali uradite kako hoćete, kako odlučite, tako će biti.“ I mi smo odlučili da to sviramo i svirali smo, i u dvorani je bio potpuni muk, tišina. Mislimo se – šta će sad biti, i onda nakon odsvirane pesme, odjednom ogroman aplauz, što je bilo neverovatno, baš emotivno. Jedan čovek kraj mene je bio električar i radio je u tom pozorištu. Počeo je plakati i rekao: „Ovo je naša pesma, moja pjesma.“ To je bio Srbin iz Sarajeva koji je bio tamo za vreme opsade. Tako da je to prošlo za vreme okupacije.
Odmah pre drugog koncerta, idući dan, bio je potpisan Dejtonski sporazum, tako da je naš koncert bio samo još dodatak tom sporazumu.
Zabrana u Americi i pohvale udovice Kurta Kobejna
U Americi smo imali nekoliko uspešnih turneja i koncerata, ali smo sada verovatno zabranjeni u SAD privremeno, mada nema zvanične zabrane, ali verovatan je embargo na nas, sigurno zbog naših koncerata u Severnoj Koreji i Iranu u kojem smo boravili. Nismo svirali, ali bili smo par puta u Iranu i razgovarali tamo o mogućnosti koncerta, pošto smo napravili taj projekt Alamut zajedno našim prijateljima iz Irana. Tako da mislim da trenutno nema ni prave mogućnosti za nastupe u Americi, ali nikad se ne zna.
Bili smo u Americi poslednji put baš te ili 2015. ili 2016. odmah nakon ili pre Severne Koreje. Mislim da smo tada imali poslednju turneju u Americi.
Ali evo, baš danas sam dobio, neko mi je slao sa YouTubea, isto ovako podkast kao tvoj, gde pričaju Billy Corgan i ova žena pevača Nirvane, Courtney Love. Oni baš pričaju između sebe i spominju Laibach oduševljeno. To je bilo nedavno. Znači, još uvek postojimo u tom nekom okruženju u Americi kao mit ili šta već, ne znam.
Uspeh u svetu, Laibach kao prvi bend iz „istočne“ Evrope koji je napravio uspeh na Zapadu
Jugoslavija je bila egzotična zemlja i mi smo to možda malo iskoristili. Imali smo i te vojničke uniforme i sve te stvari. Ali mislim da je ono što je napravilo razliku bila naša ploča „Opus Dei“, jer su te naše obrade bile toliko drugačije od svega što su ikada čuli. I svugde, kuda god smo išli, zbog tog albuma su nas prepoznavali. Kažem, i neki članovi Metallice su odabrali taj album za njihov najbolji album te osamdeset devete godine na nekim listama. Gde god smo svirali, dolazile su poznate face do nas. Kad smo se sreli sa Davidom Byrneom iz Talking Headsa koji je došao na neki naš parti, pitali smo ga da li zna za Laibach. Rekao je: „Da, kako da ne“, i sve je znao da objasni čime se mi bavimo i šta analiziramo. Čuo sam tu priču za Nico (Velvet Underground), ona je u intervjuima isto govorila o tome i raspitivala se baš za Laibach. I kasnije smo čuli da su ovi iz Velvet Undergrounda isto navodno znali za nas. John Cale nas je doduše kritikovao da to nije dobro što mi radimo, navodno.
A ono što nas je šokiralo i obradovalo bila je poseta ćerke Čarlija Čaplina Ljubljani, glumice Džeraldine Čaplin. Bila je negde 2005. ili 2007. na Filmskom festivalu u Ljubljani kao gošća. I onda su je u nekom intervjuu zapitali da li zna možda nekog slovenačkog reditelja, režisera. Rekla je: „Pa ne baš, ali znam za tu jednu grupu, Laibach. Moj sin je veliki fan te grupe.“ I to nam je bilo u veliku čast, da nas unuk Čarlija Čaplina zna i da je naš veliki fan. To je baš fino zatvoren krug.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 21. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
