Teško da će se ijedan autorski tekst Aleksandra Vučića pokazati bitnijim za razumevanje karaktera njegove vlasti od onog za „Politiku“ iz juna 2019. pod naslovom „Elita i plebs“. To je ideološka esencija. Tekst je toliko impregniran reakcionarnom borbenošću druge antibirokratske revolucije (prvu je poveo Slobodan Milošević 1987/88) iako te 2019. nije bilo studentskog pokreta, ali je bilo dovoljno ugroženosti Srbije, tako da taj autorski tekst i danas ima snagu pravog manifesta bez koga je teško razumeti i današnje Vučićeve pokušaje da odbrani Srbiju, da svoje pristalice do kraja oslobodi od straha, od sumnji u izdržljivost, i za duže vreme konsoliduje vlast.
U „Eliti i plebsu“ kao glavni neprijatelji navode se „kvazielitisti“ koji su po „fašističkom metodu“, maltene eugenike, podelili narod na „superiorne“ (one kojima oni pripadaju) i „inferiorne“ – a to je Vučićev „narod“ (plebs). Njegova superelita se ne navodi u tekstu. Ono što je Milovan Đilas samo u drugom kontekstu zvao „nova klasa“.
Iako ga je Peti oktobar kao simbolički datum odredio, pa sad i ljude koji su taj dan branili izbornu volju zove „ološem“, Vučić je bio pragmatičan i dovoljno inkluzivan da feudalnim preuzimanjem primi kontingente kadrova bivšeg režima od kojih su neki viđeniji članovi „nove klase“. Ti asimilovani konvertiti – od običnog naroda, biznismena i medijskih nadničara, do funkcionera, neophodni su za održivi radikalski model prilagođen novim vremenima. U vreme objavljivanja „Elite i plebsa“ bar još zvanično nije postojala lojalistička naprednjačka avangarda, koja se sad paradoksalno našla u poziciji „elite“.
Iako je svaki Vučićev autorski tekst posle „Elite i plebsa“ samo njegov derivat i razrada, to ne znači da ovaj nedavni iz „Kurira“ o „pet tačaka“ nije bitan. On ne može imati „snagu manifesta budućnosti“ jer na tom mestu i dalje stoji neprikosnoveno „Elita i plebs“, ali ima zanimljivih programskih tačaka. Na primer, srpski predsednik sa ambicijama da sutra bude „kancelar“ tvrdi da više neće biti ono „znaš li ti ko sam ja?“.
Plan za Srbiju u pet tačaka naglašava brigu o ljudima i borbu protiv bahatosti. Iako je Srbiji još 2019. darivan manifest „Elita i plebs“, sad dolazimo u jednu vrstu kontradiktornosti: u propagandi režima ona „elita“ iz 2019. još više je „fašistička“, tačnije „ustaška“, dok paradoksalno Vučić sad implicitno priznaje da i on ima „elitu“, i to onu koja je stigla uprkos „Eliti i plebsu“ da se iskvari, umesto da se članovi stranke i njeni abonenti vode tim manifestom. Sad Vučić piše za „Kurir“: „Ono što je najvažnije, nismo uspeli da građane oslobodimo arogancije i osionosti vlasti, od lokalnog do najvišeg nivoa, da prevedem – nismo uspeli da odgovorimo svim samoživim i arogantnim vlastodršcima.“ Jednostavno, Vučić hoće promene.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 14. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
