Na naslovnoj uskršnjeg dvobroja Nedeljnika čeka lična ispovest novinarke Tamare Skrozze koja prvi put govori o borbi sa Parkinsonovom bolešću, teškoj operaciji mozga i povratku u život.
Priča o trenutku kada je, kako kaže, bila „mrtva“, o odluci da ode na rizičan zahvat u Tursku i o iskustvu koje menja sve – od odnosa prema telu do odnosa prema svakodnevnim, naizgled banalnim stvarima.
U velikom intervjuu otvara i pitanja srpskog zdravstvenog sistema, nepoverenja u institucije, kao i lične odluke da operaciju potraži van zemlje. Govori o tome kako izgleda živeti sa bolešću koja postepeno oduzima pokret, govor i dostojanstvo.
Tamara govori o neizvesnosti, o strahu pred operaciju koja se izvodi dok je pacijent svestan, ali i o oporavku koji donosi nešto što liči na novi početak.
„Tamara Skrozza je dobro“
U intervjuu koji je vodila Ana Mitić, Tamara Skrozza prvi put govori o borbi sa Parkinsonovom bolešću, teškom pogoršanju stanja i odluci da ode na operaciju u Tursku. Nakon zahvata duboke stimulacije mozga, opisuje kako su joj se vratili pokret, govor i osnovno dostojanstvo, ali i iznosi kritiku domaćeg zdravstvenog sistema i razloge nepoverenja.
„Kad vidite moje slike pred odlazak i sada, to su dve različite osobe. Vratio mi se moj pogled, vratio mi se moj glas. Ja sam imala zvonak glas. U bolesti mi je taj glas umro, prosto zamro je, bio je kamen“, govori Tamara Skrozza u razgovoru sa Anom Mitić.
Od Zenice do Kanjiže
Zoran Panović u svom tekstu analizira političku situaciju u Srbiji kroz prizmu odlučivanja vlasti i izostanka stvarnih pregovora sa opozicijom, ističući da bi izbori trebalo da budu ključ za utvrđivanje legitimiteta i spoljnopolitičkog pravca zemlje. Panović kritikuje „decizionistički“ način vladanja Aleksandra Vučića, u kojem su odluke koncentrisane u rukama jednog čoveka, uz stalno odlaganje izbora zbog globalnih kriza.
„Demostatova istraživanja javnog mnjenja pokazuju da rektor Đokić ne polarizuje opozicionu scenu, nedovoljno iritira glasače vlasti, da može biti najmanji zajednički imenitelj antivučićevskih frakcija. Prilično je rezistentan na propagandu, a dobio je atribute – dobar govor (doduše napisan) kojim je branio integritet Univerziteta i ikoničku sliku – na prozoru Rektorata, u noći obasjan svetlom, pored srpske zastave, sa podignutom rukom i megafonom“, piše Zoran Panović.
„Kolega, vidimo se u sledećem roku“
Veljko Miladinović piše da se univerzitet u Srbiji ponovo profilisao kao ključni politički protivnik vlasti, što se vidi kroz pritiske, policijske akcije i pokušaje diskreditacije akademske zajednice. Miladinović ukazuje da je upad policije u Rektorat i na fakultete, iako formalno legalan, doživljen kao demonstracija sile i deo šire političke kampanje protiv univerziteta i njegovih predstavnika.
„Ako ima tih slika koje govore više od hiljadu reči, ili više od hiljadu tvitova koji „provaljuju studentsku listu“, pa i više od deset hiljada potpisa podrške, bila je to slika rektora sa uzdignutom pesnicom na balkonu. Samo onome koga ne zanima ko će na sledećim izborima, kada god budu, „izaći Vučiću na crtu“, nije bila slika „tog kandidata““, piše Veljko Miladinović.
O mađarskim izborima i širem geopolitičkom značenju
Željko Pantelić piše da su mađarski izbori događaj sa širim geopolitičkim značajem, jer Viktor Orban predstavlja ključni model i saveznik suverenističkih i populističkih snaga koje žele da oslabe EU. Pantelić ocenjuje da je Orban tokom 16 godina vlasti izgradio hibridni autokratski sistem kroz kontrolu medija, pravosuđa i ekonomskih tokova, uz oslanjanje na EU fondove i političku podršku spolja.
„Mađarska sa svojih deset miliona stanovnika i privredom koja predstavlja samo jedan odsto ekonomije EU nema veliki konkretni značaj, ali ima ogroman simbolički jer je Orbanova Mađarska model za transformaciju liberalnih demokratija u neliberalne, a zatim u hibridne režime sa autokratskom jakom notom baziranom na nacionalizmu, religioznoj isključivosti, tzv. tradicionalnim porodičnim vrednostima, antimigrantskoj i antivouk politici“, piše Željko Pantelić.
„Kako Amerikanci spasavaju svoje pilote“
Aleksandar Radić opisuje kako su američke snage kroz izuzetno rizičnu CSAR operaciju u Iranu, uz velike gubitke tehnike i pod vatrom sa zemlje, uspele da izvuku članove posade oborenog F-15E, potvrđujući doktrinu da se po svaku cenu spasavaju sopstveni ljudi. Radić detaljno prikazuje složenost operacije, uključujući angažovanje helikoptera, specijalnih jedinica i borbene podrške, ali i ukazuje na slabosti iranske PVO i visoku cenu takvih misija.
„Baksuzan dan za Amerikance. Iranski raketni sistem PVO pogodio je američki F-15E u okolini Teherana. Dvočlana posada pokušala je da se izvuče i preleteli su preko 400 km od mesta gde su pogođeni. Zbog šteta koje je pretrpeo avion morali su da iskoče iznad provincije Bojer-Ahmed“, piše Aleksandar Radić.
„NATO-u nema spasa, ali propasti neće“
Željko Pantelić piše da uprkos bombastičnim pretnjama Donalda Trampa NATO neće propasti, jer za to ne postoji politička ni institucionalna osnova u SAD, ali će njegova uloga i odnosi unutar Alijanse biti ozbiljno poljuljani. On podseća da krize i sumnje u opstanak NATO-a nisu novost, već se ponavljaju decenijama, dok današnje tenzije vidi kao deo šireg istorijskog procesa započetog još početkom 21. veka.
„U Trampovom i Putinovom okruženju postoji saglasnost da je vreme permanentnih, uniformisanih i sveobuhvatnih saveza prošlo, a da je budućnost u svrstavanju malih i regionalnih sila iza velikih, od slučaja do slučaja. Druga zajednička karakteristika je u postulatu da sila kreira pravo, što objašnjava rekordna izdvajanja sredstava za naoružanje“, piše Željko Pantelić.
„Naši stari roditelji će nas pouzdano izdati“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću da ljudi u starosti ne postaju hrabriji i mudriji, već često kukavički, konformistički i skloni podršci autoritarnim vlastima, delom i zbog uticaja medija . Tomić ironično savetuje mlađima da čak spreče starije da izlaze na izbore, jer veruje da će “pouzdano izdati” i glasati za režim, istovremeno kritikujući njihovu zatvorenost prema novim idejama i kulturi.
„Dogodio se tako nedavno fenomen Jakova Jozinovića. Instantno je postao masovno omiljen i počeo rasprodavati koncerte i instantno ga osporavaju tvrdeći kako on ne donosi ništa svoje, izvorno, kako smo sve to stoput već čuli. Zaintrigiran oprečnim ocjenama uzeo sam ga slušati, kliknuo na njegove snimke na YouTubeu i zinuo!“, piše Ante Tomić.
„Kad religija postane politika“
Milan St. Protić piše da su religija i politika kroz istoriju neraskidivo povezane jer obe teže da upravljaju ljudskim ponašanjem i kolektivnim identitetom, često se međusobno preplićući i nadmećući za prevlast. On pokazuje da su i velike ideologije, poput marksizma i nacizma, imale kvazireligijske elemente, dok su istorijski primeri – od srednjeg veka do savremenog doba, svedočili o stalnom sudaru ili savezu crkve i države.
„Kod nas su tokom čitavog nemanjićkog perioda država i crkva bile u neraskidivom jedinstvu. Svaki srpski monarh inaugurisan je u prisustvu arhiepiskopa ili patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Da bi bio proglašen za cara, kralj Stefan Dušan je prethodno Joanikija Drugog uzdigao na patrijaršijski tron. Ovo je u stvari predstavljalo vernu kopiju vizantijske tradicije, koju je docnije preuzeo islam od Osmanske imperije do današnje Islamske Republike Iran ili talibanskog Avganistana“, piše Milan St. Protić.
„Sauron u Silicijumskoj dolini“
Autor Stefan Đukić piše da savremene tehnološke kompanije, posebno u oblasti veštačke inteligencije, koriste motive iz Gospodar prstenova kako bi prikrile distopijsku prirodu svojih proizvoda i delatnosti. On kritikuje firme poput Palantir Technologies, tvrdeći da njihovi alati za masovni nadzor i obradu podataka funkcionišu poput Tolkinovih palantira — sredstava kontrole informacija i ljudi.
„Aleks Karp je doktorirao na neoklasičnoj socijalnoj teoriji u Frankfurtu pod mentorstvom Jirgena Habermasa, te mu filozofija nije nimalo strana. Zato ponavljanje riječi ontologija i njeno implementiranje u softver nije slučajno – koristeći „uzvišene“ termine, direktor Palantira pokušava da puki IT alat, čija svrha je sveobuhvatan nadzor i zadiranje u privatnost, reklamira kao nešto dubokoumno, suštinsko, vizionarsko“, piše Stefan Đukić.
„Samo da obrnemo krug“
Pavle Zlatić piše da je misija Artemis II, iako istorijska po dometu i značaju, ostala u senci dnevno-političkih događaja, što pokazuje koliko su pažnja i kriterijumi javnosti danas pomereni. Zlatić objašnjava da je reč o ključnoj probnoj misiji za povratak čoveka na Mesec, ali i o uvodu u novu svemirsku trku u kojoj učestvuju i države i privatne kompanije.
„Misija Artemis, koja će u svojoj trećoj etapi odvesti ljude na Mesec, sa sobom će odneti i „Artemis sporazum“, neobavezujući međunarodni ugovor koji je dosad potpisalo više od 60 zemalja, kojim će pokušati da uspostavi pravila igre u novom svemirskom poretku. Ideja iza ovog dokumenta jeste da se izbegnu konflikti oko resursa, poput leda na polovima Meseca, ali i da se zaštite mesta na koja je ljudska noga već kročila“, piše Pavle Zlatić.
„Ni u snu ne možete pojmiti koliko je SFRJ izgledala stabilno i večno“
Svetislav Basara piše da je Jugoslavija decenijama delovala stabilno i nepromenljivo, toliko da je njen raspad izgledao gotovo nezamisliv čak i dok se već urušavala. Kroz lična sećanja i ironiju, on opisuje život na distanci od sistema, gde su institucije i političke figure bile doživljavane kao daleke i nebitne za svakodnevicu.
„E, isto toliko samorazumljivo, neupitno nepomično i večno kao obaveza služenja roka u JNA, izgledali su Tito, partija, komiteti, sindikati, OUR-i, JNA i Udba. Bio je to psihološki ekvivalent geomorfologije. Kao što si kao nepromenjivu datost morao prihvatiti život u maglovitoj, sarajevskoj kotlini, tako si – kao nepromenjivu datost – morao prihvatiti sarajevske SKBiH kajmakame i muteselime“, piše Svetislav Basara.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 9. APRILA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
