U Tijeu, 20 kilometara udaljenom od Pariza, odmah levo od glavne ulazne kapije na veliko groblje, između velikih stabala, u pravilnom redu, postavljeno je 768 krstova. Toliko je tu sahranjenih srpskih solunskih junaka. Na svakom krstu uklesano je ime i prezime i obavezno: „Pao za domovinu“. U sredini tog prostranstva koje posetioca, namernika ili prolaznika, tera na predavanje dubokoj tišini i osećanju pijeteta prema večno počivšim, nalazi se visoki jarbol na kojem se vijore francuska i srpska zastava. Ispod je cvećnjak gde se povodom jubileja polažu venci i gde su, zaista se nekako magično oseća, sublimirani sva energija i patriotizam kojim su srpski junaci obeležili drugu deceniju sa početka 20. veka.
Tu, na Vidovdan, kada su Srbi i njihovi prijatelji Francuzi davali pomen kosovskim vojvodama i vojnicima, uz jedan krst, dok je palio sveću, sa suzama u očima, zatekli smo Parižanina Isidora Pajić. Predstavio se, a potom nam rukom pokazao na krstu uklesano ime – Isidor Pajić.
Dve kuće u zavičaju
– Velika je naša porodica. U selu Vrdilo imamo 50 kuća. Svi su radni. Vredni, pošteni. Ja sam malo – tamo, malo – ovamo. Kako baba, to jest moja žena, još radi, idem na pijacu, spremam ručak, glavni sam i nije mi teško. A u Vrdilu sam dve kuće napravio. Sve za uživanje. Tamo nas čeka verni pas Maks, iako ga hrani i pazi rodbina, kad mi dođemo, hoće od sreće da poleti – nabraja Isidor.
– Ovo mi je deda. Solunski junak. Život je dao za domovinu. Mi smo iz sela Vrdila, kod Kraljeva. Otkako sam, u potragu za boljim životom, došao u Francusku, bilo je to 1973. godine, tražio sam dedin grob. Još kao dečkiću otac mi je pričao o dedi Soluncu, govorio je da je sahranjen u Grčkoj, posle da je prebačen u Marselj… Sve je to za mene bilo kao u nekoj izmaglici, ali nisam od toga želeo da se otrgnem.
Naš sagovornik je u Francuskoj, radeći pošteno u krojačnici, stigao do penzije. Misao koja ga svih ovih godina nije napuštala bila je: „Šta bi moj deda rekao na ovo?“.
Pre 15 godina došao je na groblje Tije. Ugledavši večne kuće srpskih heroja, krenuo je od krsta do krsta. čitao je imena na njima. „Junak do junaka. E, ovakav je bio i moj deda. Ko zna gde on počiva“, mislio je u sebi. Odjednom je stao kao ukopan. Ugledao je: Isidor Pajić. Po dedi je i dobio ime. Nije mogao da veruje svojim očima, okretao se ukrug, počeo je da miluje krst, da ga ljubi, nije mogao da se odvoji. Odtog dana, sa nesmanjenom količinom emocija, redovno posećuje Tije. Uvek upali sveću, uvek se prekrsti, uvek krst pomiluje i poljubi. I sada, dok mu suze lagano klize niz lice, drhtavim glasom govori:
– Kad sam pronašao ovaj krst, odmah sam snimio kasetu i poslao je ocu Vladanu. Oplakao on, a oplakala i dedina žena, moja baka koja mi je i dala to dedino ime. Ona nije više živa.
Hvala Francuzima
– Volim Srbiju, ali moram da priznam da volim i Francusku. Nemam ni na šta da se požalim. Ne kukam na ljude. Hvala Francuzima, daju mi besplatno lekove, gradski prevoz, pomažu mi za stan. Svaka im čast. A ako kome trebam da zamerim, to je našim ljudima, oni su me izigrali. Na njih se i uvek ljutim kada počnu da ogovaraju Francuze, kao „imaju samo smrdljivi sir“. E, tad poludim, kažem im: „Zar vam nije grehota? Ma, idite odavde ako vam ne prija“.
Seća se Isidor kako se u brojnoj porodici pronosila priča o dedi junaku, kako je bio lep, karakteran, čovek za poštovanje i divljenje.
– Te priče i hvalospevi o dedi bili su nam kao poslastica, a najviše su se zalepili na mene, na unuka imenjaka. Pošto je baka primala dedinu penziju koja je bila solidna, uvek je od tog novca odvajala nešto za mene. Tako sam se i po tome osećao kao pravi dedin naslednik.
Isidor je 35 godina žitelj srca Pariza, nastanjen na Trgu Republike. Za profesiju je odabrao konfekciju, čim se još bavi njegova supruga.
– Šije za „Šanel“, radi modele, fini posao. čekamo i njenu penziju, pa da se vratimo domu svom – prijavljuje Isidor.
A tamo, na rodnoj grudi, u Kraljevu, živi im sin Vladimir.
– Neće on u Francusku, tvrdi da ne podnosi ovu klimu. Tamo je zaposlen, obučava vozače u autoškoli. A poklonio nam je i unučad. Aleksandar (17) i Tamara (15) dolaze nam u posetu svake godine. Naravno, redovno obiđu i ovo groblje i duboko se naklone pred spomenikom čukundede-junaka – ponosno saopštava Isidor.
