Danas, 30. maja, najveći pevač na ovim prostorima – Zdravko Čolić – slavi 75. rođendan. I zato, podsećamo se velikog intervjua iz maja 2018. godine koji je za Nedeljnik uradio Branko Rosić.
***
Postoje oni trenuci u životu u kojima bismo nešto rekli svojim preminulim roditeljima. Zato sve ređe gledam fudbal jer stalno nešto imam da kažem ocu. Prošle nedelje sam imao da se pohvalim majci. Znam da bi me pitala: „Kakav je Čola ovako?“ I da mogu, rekao bih joj da je ovako, privatno, Čola sjajan tip.
Našli smo se na padini Košutnjaka. „Ajmo mi malo supicu“, „Ugasi taj diktafon, ohladiće se ručak“, „Može pita sa orasima, Brankić“. Proveli smo celo popodne u priči koja je bila čas intervju, a čas pravi razgovor drugara.
Najveći simbol Jugoslavije, čovek čiji profesionalni mandat traje više od Titovog, jer ta njegova pesma „Gori vatra“ na Evroviziji u Luksemburgu bila je 1973, a bilo je nekih hitova i pre toga. Pa svih tih rasprodatih Marakana, Ušća, albuma… I sve do ovog poslednjeg albuma „Ono malo sreće“ koji je zajedničko izdanje Croatia Recordsa i PGP RTS jer ko bi ujedinio region nego „najpopularniji sin naših naroda i narodnosti“. Bio je i „Putujući zemljotres“, turneja koju sam i ja ispratio kao teški maloletnik ne sluteći da ćemo se naći jedan na jedan u razgovoru koju ću pamtiti.
Tvoj poslednji album je prvo zajedničko izdanje dveju najvećih diskografskih kuća — Croatia Recordsa i PGP RTS — tako da si opet pionir u nekom jugoslovenskom prostoru.
Postojala je indicija da ljudi sarađuju jer je razbijeno tržište posle raspada Jugoslavije. Diskografija je sama po sebi u očajnom stanju. To je manje-više sve prešlo na internet i u digitalnu prodaju. Ali tradicionalna diskografija bi svakome dobro došla, pa su ljudi, hrvatska i srpska diskografska kuća, odlučili da naprave saradnju. Ovaj moj novi CD je dobar primer jer sam izvođač koji je sarađivao i s jednima i s drugima.
Nisam nikada forsirao stvari, pa ni sam početak karijere. Mada sam oduvek bio ambiciozan, i to čim sam se uhvatio mikrofona. Il’ si pevač il’ si ekonomista, mada sam postao i jedno i drugo. Dva puta sam pao na matematici na fakultetu, na kraju sam je položio, ali sam tog istog dana nastupio na „Šlageru sezone“ u Sarajevu i dobio nagradu. Izašao je naslov u novinama „Pojavilo se novo ime — Zdravko Čolić“. Praktično taj dan, 15. april 1972, bio je na neki način moj početak posle koga sam postao ime i prezime u muzičkom svetu. Nisu se forsirale stvari od tada do danas, muzička karijera je od poluprofesije postala profesija i moj odnos prema njoj će biti disciplinovan i posvećen. Ali nikada nisam po svaku cenu forsirao da moram da postanem popularan. Čini se da do dan-danas, ta ležernost u poslu bez prevelikog pritiskanja po svaku cenu, daje rezultate. Kao da bog više daje kada si opušteniji nego kad nešto po svaku cenu hoćeš da uradiš.
Možda je i do onog sarajevskog, ta sarajevska ležernost. Ko god se malko obogatio ili bio prepotentan u Sarajevu, morali smo ga malo spustiti. Uvek bi ga vraćali na svoje mesto.
A da li si imao ambiciju za inostranom karijerom? Imao si onaj singl za inostrano tržište „I Am Not a Robot Man“?
Imao sam ugovor sa Warnerom i realizovao sam dva singla 1978. godine. To je bilo posle mog velikog koncerta na Marakani. To je iz produkcije Ralfa Zigela, čuvenog kompozitora koji je nekoliko puta pobeđivao na Evroviziji. Nisam baš bio oduševljen tim pesmama. Po ugovoru je trebalo da se preselim i živim u Nemačkoj. Ali tada ja to nisam želeo.
Da li ti je žao, jer imao si odličan imidž kao zapadne zvezde tipa Dejvida Kesidija, a i glas?
Nije mi žao. Pitanje je šta je kome potrebno u životu. Mi Jugosloveni smo tada mogli putovati i raditi šta nam je volja. Jednostavno, u tom kontekstu nisam nalazio da je potrebno da se odvojim od porodice. Možda bih danas drugačije razmišljao. Danas šalješ decu sa 18 godina da studiraju u inostranstvu. Ali u to doba, sedamdesetih, Jugoslavija je imala najskuplji pasoš. Mogao si da putuješ kuda hoćeš, bilo je ogromno tržište, nije bio današnjih egzistencijalnih problema. To je bilo najbolje vreme u istoriji ovog prostora. Tako da nije meni bio izazov da idem napolje.
Jesi li imao napade egzistencijalne panike tokom karijere, napade panike kada su dolazili novi trendovi?
Jesam u momentu pojave novog talasa. Iako sam tada snimio odličan album „Malo pojačaj radio“ u studiju Pink Flojda — „Britannia Row“ u Londonu. Ali taj album je trendovski rađen, u maniru novog talasa i nisam se osećao komotno. Mislim da je tada kod mene vladala bojazan od novog trenda, ali na sreću, odlično je prošao album.
Postoji izreka da ti je Tito rekao kad si nastupao pred njima kao vojnik „Ti uživaš“. Tito koji je bonvivan priznaje tebi da uživaš. Nije to mala stvar.
To da vojnik peva Titu na Brionima nije baš bila česta pojava. Posle mesec i po dana u vojsci zove me ekipa iz Doma armije da nastupim pred Titom. Nastupili smo nakon njegovog novogodišnjeg govora — devojke u trikoima, Lokice, i ja u uniformi i kratko podšišan. Tito nam je svima čestitao Novu godinu. Pevačica Sandra Kulijer iz Banjaluke ga je poljubila i namerno ostavila karmin na njegovom obrazu, a onda ga obrisala. A Tito joj kaže: „Navikao sam ja.“ A meni je dobacio: „Dobro je tebi, vojniče, vojska na zaduženjima, a ti sa devojkama u trikoima i peva se.“ Ali to je bilo njegovo zezanje. Sve to je bilo krajnje pozitivno.
Da li si ga i kasnije viđao?
Pevao sam mu nekoliko puta. A pamtim jedan moj povratak iz Moskve koji se poklopio sa Titovim. Slučajno smo se zadesili zajedno. Tito je pričao o svom putu u Sovjetski Savez, Kinu i Koreju. Pričao je o odnosu sa Brežnjevom. Kao neće nama ništa faliti, uvek će da nas neko brani… A onda nam je prišao njegov šef kabineta Berislav Badurina i rekao nam: „Vi ste naši dobri građani, i sve što ste čuli, niste čuli.“
Kako je bilo biti Čola u vojsci?
Želeo sam da budem dobar vojnik. Bio sam nišandžija, minobacač, 82 milimetra. Želeo sam da budem pešadija jer sam bio u dobroj spremi. Trebalo je kao ekonomista da budem u vojsci vezista, ali sam prolongirao vojni rok, pa mi je onda preostalo da budem nišandžija MB. Jurio sam vezu da budem blizu Sarajeva, a to je bilo Valjevo. Imao sam opuštanje u vojsci i bio sam najnormalniji vojnik.
Ali nikada nisam voleo da me neko tera da pevam. Ni kada sam bio klinac, pa viču ispod prozora: „Ajde, Čola!“ A ja neću. Tako je bilo i u vojsci, pa sam zato imao dve prekomande jer sam „teško“ pevao. Mada, pevao sam i u JNA na nekoliko dobrih priredbi. Ali teško mi je bilo da pevam oficirima privatno na druženjima, kad se napiju i izvoljevaju. A opet, znam da ne mogu da izbegnem. A najviše sam voleo da budem običan vojnik i da trčim uzbrdo-nizbrdo ili da sedim u „Šofer baru“ u Valjevu.
Kako je bilo družiti se sa Arsenom?
Neka saradnja je krenula sa Bregovićevom pesmom „Loše vino“ na koju je Arsen napravio tekst. Pa je posle toga bilo i druženja. I kada sam napravio pauzu od muzike i bavio se malom privredom, družio sam se sa Arsenom. Jer sam živeo u Zagrebu od 1985. do 1989. Malo sam se tada družio s muzičarima. Više je to bilo ispijanje kafe s Draženom Petrovićem i Nikolom Plećašem. A od muzičara samo Arsen i Gabi. Voleo sam Arsena kao čoveka. Voleo sam njegovu duhovitost s malo cinizma. Nikada nismo imali teme nacionalizam, netrpeljivost. Bili smo ljudi koji se prepoznaju i uvek imaju nešto reći a da to ne bude samo o onome čime se bave.
Preskakali ste posle rata ratne priče?
Nekako smo se rado sećali onoga što je bilo lepo. Sa duhovitim ljudima nije nikada dosadno. On jeste proživeo teške dane za vreme rata. Ali na sreću i uz prijatelje — izguralo se.
A sa Draženom?
Znali smo ujutru popiti kafu u centru Zagreba. Bio je sjajan, poseban mladi čovek. Videlo se da je on dečko kome je bog predvideo neku dobru budućnost, ali tragedija… Užasna tragedija. Iz toga tadašnjeg druženja u Zagrebu mogao sam napisati knjigu o odnosima u društvu, Jugoslaviji…
Čime si se ti tačno bavio?
Bio sam neka vrsta menadžera i čoveka koji je imao određena uložena sredstva u oblasti telefonije. A šira javnost je saznala da se bavim malom privredom tek kada sam uhapšen u Ohridu zato što sam kreditna sredstva pretvarao u devize. Devize je tada bilo jeftinije kupiti u Makedoniji nego u Beogradu i Zagrebu.
Kako je to delovalo tebi — tada najomiljenijem čoveku u Jugoslaviji?
Bilo je vrlo neprijatno. Ljudi su kupovali devize u tim albanskim selima. Pratili su me sve vreme jer šta ja radim tu u februaru kad nema ni koncerata, ni turista. A ja natovaren u grombi kaputu kao u pesmi Bijelog dugmeta i oni me sačekaju i uzimaju mi sve devize. Kasnije je Ante Marković uveo legalnu kupovinu deviza i da sam sačekao osam meseci — ne bi do tog hapšenja ni došlo. Ali to su bile čiste pare, nikakva crna lova.
Koliko si bio u pritvoru?
Tri dana. Prvi dan sam bio u kancelariji kod načelnika. Poštovan sam. Voda i pljeskavica. Onda sam poslat u hotel da prespavam, a ujutru bih dolazio na razgovor. Celi dan traje razgovor od osam ujutru do osam uveče. To je bila vrsta pritvora sa tolerancijom. Posle tri dana, pušta me istražni sudija i branim se sa slobode. Na smenu su ulazili ljudi da prate suđenje, na uvodnoj reči jedni, pa oni izlaze da uđu drugi da saslušaju odbranu, i na optužnicu dolazi treća grupa ljudi.
Bio si zvezda i na suđenju.
Kada bi dolazili na suđenje, neki bi vikali: „Kriv je, osudite ga“, neki drugi su vikali: „Gde ste osudili čoveka, pa svi kupujemo devize“. I naravno da dođe Ante Marković i donese zakon da svi možemo kupovati devize.
Imao si prilike da kasnije i razgovaraš sa Antom Markovićem?
Ante Marković je bio privrednik sa odličnim idejama. Svi smo mi bili za njegove Reformske snage u Bosni i Hercegovini. Sve poznate ličnosti su glasale za njegovu stranku, ali nažalost znamo kako se sve završilo. Bio je to popis stanovništva. A kakav je bio popis stanovništva, takav je bio i odnos stranaka. Reformisti Ante Markovića su dobili 1,7% glasova. Jedino mesto gde su pobedili bila je Tuzla i gospodin Bešlagić koji se borio za mir u groznim godinama rata. I izdvojio je grad od nesreća koliko je to bilo moguće.
Susretao si se sa Antom Markovićem?
Kako da ne. Susretali smo se ovde u Beogradu u bosanskoj vili u Užičkoj. Često smo dolazili tu na pitu pre rata. Ta vila je bila u vlasništvu one Bosne i Hercegovine. Nekada smo znali Brega, ja i još neka ekipa iz Sarajeva i prespavati u toj vili. Jednom prilikom nam je Ante Marković doneo finu ribu iz Dalmacije. On je bio jedan fini gospodin i veliki čovek. Bio je za održanje Jugoslavije i protiv svih ratova i nesreća koje su se nadvijale. Bio je iznad svega veliki ekonomista, a kako sam i ja diplomirani ekonomista, onda se moglo od njega dosta toga naučiti.
Da li si ti slutio šta će biti?
Kada sada gledaš ove „Nadrealiste“, vidiš da su oni sve naslutili. Niti ja, niti moja bliska ekipa nismo naslućivali čitavu tragiku događaja. Nismo mogli da verujemo da će tako brzo nakon Drugog svetskog rata doći do takvog velikog krvoprolića. Kao što su moja rođaka i rođak sa džemperčićem i malom kozmetikom izašli iz Sarajeva misleći da će se za nekoliko dana vratiti, tako smo i mi bili u razmišljanju da će to biti kratko. Ali očigledno je da su ljudi koji su pratili situaciju znali da neće biti toliko lako i kratko. Ne verujem da su i upućeniji od nas znali da će biti tako žestoko. Jer nekontrolisani događaji su kao nekontrolisana nuklearna reakcija. I kad zapališ Černobilj, ti ne znaš da li će to probušiti planetu ili će čovek uspeti da je zatrpa nekim azbestom. Tako je u životu. Jer kad kreneš u tuču, ti ne znaš da li će se uključiti cela kafana, a krenulo je bezazleno. Pogotovo ljudi koji nemaju iskustva iz prošlosti ili nemaju godina da pretpostave šta će se desiti. Mi u Bosni, koji smo imali versku i etničku toleranciju, još manje smo mogli pretpostaviti da bi moglo biti krvavo. Jer svako je svakome išao na Bajram i Božić, pa je dosta toga bilo iznenađujuće u smislu kako su se stvari tragično i krvavo odvijale.
Vratimo se malo pre toga, kada je sve delovalo bezbrižno. Kako si ti odlučio da iz muzike odeš u male privrednike?
U svakom poslu postoji zasićenje. Svaki čovek treba da nađe oduška, ali ne da pobegne od svoje profesije već da se malo odmori od sebe. I to sam organizam pokaže želju i signalizira ti dosadu u svemu tome. To nije pitanje uspeha ili neuspeha. Ta promena je potrebna svakom čoveku da bi obnovio energiju. Mislim da je čoveku za renoviranje duše i organizma potrebno da pobegne iz standardne priče, i od ljudi koji ga okružuju i od samog posla. Malo se osvežiš i poželiš se ponovo sarme i odeš i pojedeš sarmu. Tako je to i u poslu.
Šta je tebi dosadilo? Od čega si ti hteo da se odmoriš?
Nisam se ja hteo odmoriti, nego to spontano ide.
Koje si simptome dobio?
Imao sam u Zagrebu prijatelja, investirali smo neki novac u mašine, u proizvodnju plastike, pa smo kroz to počeli da sarađujemo s ljudima. I to se meni osladilo, otvorio se novi svet u koji ulazim. Bežim od muzičara, od svirača, pevača i kompozitora. Bežim od medija i od svega toga i ulazim potpuno opušten u novu priču i novi svet. To je izazov, neke se pare zarađuju, ali čovek se odmara od prošloga života. Promena je bitna. Nije bila želja odmoriti se od muzike jer tada nisi iskreni umetnik, ali ovo je bilo spontano. Kao hajde mesec dana, pa godina, kad ono… Prođoše četiri godine.
To traje od 1985. do 1989, a onda se vraćaš muzici.
Odmorim se od svega, skinem kilažu i Brega i ja ulazimo ovde u studio kod Laze Ristovskog da uradimo pesme i album „Čija je ovo zvijezda“. To je 1989. na 1990. Na nesreću, tada nismo radili jugoslovensku turneju jer je već zaoštravanje odnosa i nema veće regionalne priče. Počeli smo da radimo u Komuni: Brega, Kusta, Maksa Ćatović, Milorad Vučelić… Izdali smo dve ploče, ali već se ulazi u ratni period i to je na koncertnoj bazi minimizirano.
I onda počinju za vreme rata one tezge sa matricom. Preživljavamo u vreme rata i nastupamo za dijasporu u klubovima na Zapadu. To je već 1992, 1993… Austrija, Švajcarska, Nemačka… To pevanje u klubovima je novo iskustvo u mom životu. Bilo je tu kafića, restorana, pa i lepih diskoteka i sala. Devojke plešu, malo se pijucka, gazde ti organizuju programe. Tako da je to imalo novu perspektivu i nije se loše zarađivalo. Ovde su bile sankcije, plata 40 maraka, a ti dođeš s nekim parama, preživiš i još pomogneš rođacima i prijateljima. To su bili mali honorari ali opet slatka epizoda u ratnom periodu.
Je l’ bilo teško pomisliti tada u klubovima: „E nikada više neće biti Marakane“?
E sad digresija kad si rekao Marakana. U vojsci su me jednom prilikom pozvali iz Valjeva u Smederevsku Palanku. Ali potpukovnik mi podmetnuo drugarsko veče. I kad sam došao, vidim šta me čeka. Tu moraš pevati celo veče, a nemaš šta pevati jer se nisi uvežbao sa orkestrom. I naravno, ja to veče dobijem „jedinicu“, nisam zadovoljio. I potpukovnik je mnome nezadovoljan. A potpukovnik misli da se samo po sebi znaju pesme i ovi da sviraju i ja da pevam. Kaže: „Šta je? Nije ovo Marakana, zato nećeš da pevaš, nećeš vojsci da pevaš?“
Ja da mu nešto kažem, a on: „Tišina!“
Sutradan smo probali, dobili peticu, i na kraju zbirno trojku. Tako da se čovek na sve adaptira. Ja sam uživao u ovim svirkama devedesetih iako su bili mnogo manji prostori nego Marakana. Ali to je bila dobra emocija naših ljudi koji su izbegli i pojavljuju se sada na koncertu. Bilo je zanimljivo videti te ljude. Viđao sam i mnoge prijatelje i to je jedna energija zbližavanja. To su divne priče.
Koje sve?
Bilo je ljudi koji su pobegli iz nekog grotla rata, pogotovo kad je Bosna u pitanju. Ili oni koji su imali para, pa su se snašli u biznisu u novim zemljama, pa im je ta situacija kroz tu izbegličku priču i odgovarala. Bilo je raznih sudbina. Bilo mi je žao ljudi koji su izgubili veliki deo imovine u domovini i došli u novu zemlju na mnogo manje. Raznih je situacija bilo, pa i smešnih. A sa druge strane, svako se bliži svojoj naciji. Hrvat kod Hrvata, Srbin kod Srbina… a ja sam bio operisan od tih priča. Kada dođeš posle četiri godine, vidiš da se razbija ta nacionalna šema i da se ljudi počinju međusobno družiti i oni zapravo uviđaju da su kolateralna šteta u celoj igri, i onda stvari odmah lepše izgledaju.
Bilo je tu dosta emocije i tuge, ali bilo je i humora u svemu tome. Znalo je nekada i do zore biti zanimljivo. Bilo je raznoraznih tipova i profesija.
Sada si došao sa turneje po Skandinaviji. Na terenu vidiš promene u dijaspori.
Promenilo se dosta toga. Sad imaš naše ljude od kojih su neki već u parlamentu. Ljudi koji su ministri. Naši ljudi su možda najbolji radnici u Skandinaviji. Ima mnogo priznatih ljudi u dijaspori. Ta nova generacija je za poštovanje.
A ima stalno novih naših ljudi jer odavde se neprestano odlazi. Da li oni dolaze na tvoje koncerte?
I njima pevam. Ovi dolaze iz druge radoznalosti. Ovi prvi dolaze jer su malo nostalgični, a ovi novi dolaze da vide šta se dešava. Lepo je videti te ljude koji su zaposleni i imaju svoj život. Ali ja volim ljude koji ne zaboravljaju odakle su i šta su i koji investiraju u domovinu. Kod svih naroda sa Juga je zajedničko da investiraju u svoju domovinu. To postoji kod Grka, Italijana, Turaka, Albanaca. Da ne gubiš vezu.
Pitanje je kako će se odnosi na ovom našem terenu razvijati. Ljudi ne shvataju da mi ne možemo sami živeti. Mislim na sve narode bivše Jugoslavije. To je toliko mali prostor da samo zajedničkim tržištem se mogu stvari popraviti. Nažalost, velike sile kreiraju odnose na ovim prostorima. Hteli mi ili ne, biće onako kako drugi kažu kao što je to bilo oduvek. Mali nikada nisu odlučivali o sudbini sveta pa ni o svojoj regiji.
Kako ti izgleda svet?
Patriotizam je poželjan, ali mi moramo globalno razmišljati. Kada smo bili kod Pitera Gabrijela u studiju u Engleskoj, pita nas on: „Kako je?“ Mi mislimo on nas pita kako je kod nas jer je bilo rata. A on: „Ne, ne, nemojte mi to pričati, nego kakvo je vaše mišljenje o planeti. Ono što je bilo, balkanski ratovi, to je oduvek bilo u svetu.“ To ga ne zanima, već šta će biti sa planetom. On je sjajan lik koji razmišlja na način iznad prosečnog „ko je koga i zašto“.
Nikada nisam bio na ti sa matematikom, ali astronomiju volim i sve što je vezano za kanale History i National geographic — ja sam za to 24 sata na raspolaganju. Za sve te zakone kosmosa. Mislim da ljudi moraju šire da razmišljaju. Tako da na neki način treba da budemo biti globalisti. Nacionalizam nas je stalno vodio u zatvorene krugove. Moramo biti građani sveta. Omladina putuje, dostupne su joj cene lou kost kompanija. I treba da vide kako drugi žive i da uče. Svi smo mi mali građani ove planete.
Danas ovde vlada velika ljubav prema Rusiji, a ti si bio na turnejama u doba SSSR-a. Kako je to izgledalo?
Zvali su nas ljudi u kuće. I daju ti sve što imaju. Znam neke vrlo bogate Ruse u Londonu i Americi koji kad im spomeneš SSSR kažu da je i to na neki način bilo dobro vreme. Sada sa svojim parama mogu sve, a opet se neki od njih sete kako su se snalazili bez para. Da nabaviš malo kavijara i ribe što je bilo skoro pa nemoguće. I povrh svih para koje sada imaju, nekada im je bilo sve toplije. To su vrlo zanimljive stvari.
Da sa globalnog odemo na lokalno. Kako ti izgleda naše društvo, mediji?
Svi optužuju one prethodne. Nikada dovoljno sloboda. Ali opet ima pozitivnog pomaka. Mislim da ljudi mogu doći do izražaja. I kad mediji ne prenesu, ljudi nađu načina da iskažu svoj stav. Bilo da su to radnici preduzeća koje je direktor oštetio i nisu primili plate, a i bilo ko drugi.
Poštujem volju naroda. Nikada nisam bio oportunista i nikada nisam bio opozicionar. To moram priznati. Odrastao sam u vreme socijalizma i ne znam da li je drug Tito bio diktator, ali mi smo voleli druga Tita.
Onaj ko je dobio najviše glasova, znači da je za njega narod. Onaj ko ima najviše glasova pobeđuje na Evroviziji i na „Šlageru sezone“. I ja imam princip „nikad nemoj pljuvati pobednika“. To je ono što nosim iz detinjstva. Jer je neki svet glasao za te ljude. Kao što je Tramp pobedio, a ne Hilari, to je tako.
To je život i sve su to prolazne stvari, ali nikad ne pljujem ljude koje je narod većinski izabrao.
Možda je to zato što je moj otac bio policajac i radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Moram priznati da sam odrastao uz poštovanje vlasti. Možda nisam merodavan, ali moji stavovi su takvi. Može neko reći da nisam dovoljno liberalan, ali eto vučem iz detinjstva to „red, rad i disciplina“ i to da se poštuje volja naroda. Šta će biti sutra, neka se ljudi bore i promene stvari. Mislim da je sve u promenama. Imali smo Fojerbahove promene, promene u marksizmu, i celi život je zapravo u promenama. Sve je na neki način reverzibilno. Ali satanizaciji sa opozicione strane ja ne pripadam.
To ti je kao u muzici, oni imaju kvalitet i odličan zvuk, a ovi drugi imaju više publike, slabo ozvučenje, ne volimo tu vrstu muzike, ali ljudi ih vole pa onda „ćuti“ jer — tako je.
A da li te je zvao neko devedesetih da se buniš?
Bilo je poziva, ali ne da se bunim.
Zašto nisi hteo da pevaš na tim koncertima na Trgu u vreme bombardovanja?
Nije da nisam hteo da pevam, nego je sve to, ako govorimo o organizaciji tih koncerata, predugo trajalo i zloupotrebljavalo se. Imalo je smisla da se naprave dva protesta, ali ne možeš dva meseca protestovati jer onda sve izgubi svoju vrednost. Na kraju se koncerti održavaju a publike nema. Dovedu čoveka koji se zove Dalaras, koji je najveća grčka zvezda i koji peva na Trgu a u publici petoro ljudi. Sve se pretvorilo u fijasko i zato nisam hteo da dođem. Na kraju sam se pojavio, i to zahvaljujući mom tati koji je na neki način to od mene i tražio. To je bio poslednji protest. Ne sećam se da su me za neke druge prilike zvali.
Nisu te zvali na proteste devedesetih?
Bili smo Sarajlije i došljaci u Beogradu. Možemo samo estradno da pomognemo. Nisam ja bio iz tog filma. Hteli ili ne, događaji se sami razvijaju. Možemo malo da ih ubrzamo, ali sve dođe na svoje. Protesti su bili opravdani, kao što su uostalom protesti uvek opravdani.
Živimo u vremenu brzih promena. Dragi i lepi ljudi koji bi da žive bolje i ja stojim na njihovoj strani. Da živimo bolje nauštrb nacionalizma i etničkih sukoba. To je moto svih naših ljudi koji na kraju, kad im ponudiš nacionalizam ili bolji standard, uvek se većina opredeli za ovo drugo. Za tu stranu i ja navijam. Mislim da je to osnovna stvar koju ljudi očekuju. Ulazak u EU mnogo znači. Pa i mi sa estrade želimo da putujemo bez problema i stotinu papira. Ali ovde, na ovom prostoru, prave se međunacionalni problemi, pa i ekonomske gluposti se prave. Očigledno je da je borba za vlast danas važnija od onoga što je vezano za prosperitet naroda. Uvek su ljudi žrtvovani, ali to je svuda u svetu. Borba krupnog kapitala. Borba za velike interese u razvijenom svetu. Danas se vode ratovi da bi se ekonomski pokorile zemlje.
Kako si reagovao kada si prvi put čuo ono „Gde ste, pi.ke, stigo Zdravko Čolić“?
Nisam bio gledao film u kome se pojavila ta rečenica, bio sam sa prijateljima na Banovom brdu u jednom klubu odakle smo otišli u Požešku ulicu na burek… Prilazi frajer, nosi u ruci hamer i flomaster. Kaže mi: „Ajde, molim te, napiši mi ‘Gde ste, pi.ke, stigo Zdravko Čolić!’“ I onako iz noćnog života gde se malo popilo, ja napišem i potpišem se. I tako saznajem šta sam potpisao. Da je to rečenica iz filma „Mi nismo anđeli“. Kasnije, kad sam došao u Zagreb na izložbu Ivice Propadala, dolaze dva klinca i kažu: „Evo ga onaj iz filma ‘Gde ste, pi.ke, stigo Zdravko Čolić!’“ Ne mogu da verujem — dva klinca u Zagrebu me prepoznaju ne po muzici nego po tome iz filma.
Bilo je i ono čuveno „Ne bih ja tu ništa dirao“. Radio sam reklamu za pivo. I na kraju, kada ja silazim sa bine, kažu — ovo je pravo. I ja tada kažem spontano: „Ne bih ja tu ništa dirao“ i Boris Miljković, režiser, uzme baš to u reklami.
Bila je Evrovizija, a ti si nedavno zauzeo prvo mesto na prestižnoj top-listi fanova Evrosonga. Kakvo ti je sećanje na tvoje učestvovanje na Evroviziji u Luksemburgu s pesmom „Gori vatra“?
Jako lepo sećanje. Ja u crvenom odelu u pozorištu u Luksemburgu. Imao sam još tri odela kožarskog kombinata iz Visokog. Tu je bio jedan od mojih idola Klif Ričard koji je pevao za Englesku.
Jesi li pričao s njim?
Kratko, pred izlazak, bio je ispred mene. Rekao mi je: „I like your voice but I don’t understand your song.“ On je to pomno pratio. Gledao sam njegove filmove sa Šedousima. Imao sam i kasnije malu komunikaciju s njegovim timom. Gledao sam njegove koncerte u Hamersmit Odeonu u Londonu. Snimao sam tada u Londonu pa smo Brega i ja otišli da ga gledamo.
Sećam se i Mika Džegera iz Rolingstounsa kada sam potpisao ugovor sa Warnerom. U Kanu je bila konvencija. Bili su Mik i Kit Ričards iz Stounsa. I upoznaju me sa Džegerom i ja mu na brzinu ispričam kad smo mi kao klinci u Baošićima u Boki Kotorskoj zaustavljali kamenjem magistralu na njegov rođendan 26. jula. U pola četiri ujutru, zaustavljamo saobraćaj i ja nasred magistrale pevam „Jumpin’ Jack Flash“ od Rolingstounsa. Mik Džeger sluša kakvi smo bili fanovi Stounsa. Rekao mi je: „I can’t believe.“
Ova iz ABBE da li je bila crna ili plava?
Oni su tada bili prateći vokali za švedsku ekipu, ne obe pevačice, nego tamnokosa Ani-Frid Lingstad. Sedeli smo svi zajedno sa švedskom ekipom muzičara, to je jedno poznanstvo koje je bilo vezano za tih par dana u Luksemburgu i onda su od toga kasnije ljudi počeli da prave tračeve bez ikakvih osnova. Ja se sećam tog druženja i spontanog okupljanja u hotelu Holiday Inn, gde je Klif Ričard svirao klavir a mi iz raznih ekipa i država smo pevali sa njim.
