Kada su Andrića svojevremeno pitali, da li bi njegov esej „Njegoš, kao tragični junak kosovske misli“ mogli štampati kao predgovor Gorskom vijencu, za lektiru strednjoškolcima i studentima, Andrić je odgovorio da, dok ga je pisao nije ni pomišljao da bi to mogao biti bilo čemu predgovor, a i da za života ne preštampava svoja dela, i dodao „a posle, kako hoćete…“.
Za života on je bio neopozivi vlasnik svog književnog imanja i njime je raspolagao suvereno. Jednima nije dozvolio da ga uvrste u Antologiju hrvatske poezije, drugima da ga citiraju u predgovoru Prokletoj avrliji, a ni trećima koji su nameravali da štampaju Ex Ponto i Nemire.
Mada je važio za škrtca, ceo iznos Nobelove nagrade, tadašnjih 600 hiljada dolara, Andrić je darivao Bosni za razvoj bibliotekarstva.
Ali, sebe i svoje delo polako je izmicao iz Bosne.
Posle povratka sa putovanja po Bosni i Hercegovini 70-te godine, Andrić je rekao da ga Bosna više neće videti, jer je sada, tamo gore, nego za vreme Kalaja, piše Ljubo Jandrić u knjizi Razgovor sa Andrićem.
Umoran od zavičaja i stranac u njemu, Andrić je još za života postao u Bosni „neprijatelj broj jedan“, pa su neki govorili da joj je naneo „više štete, nego sve vojske zajedno“.
Andrić je znao reći da „čovek ne može da odgovara često ni za svoje reči, a kamoli za tuđe“.
Narod je ovakve situacije već odavno u pesmu utkao „imal jada ko kad akšam pada“.
A pesnik Rajko Petrov Nogo posvetio mu je pesmu Andrićeva kupina:
„I kupina je ovim planom sjala
i zrikavci su vežbali opelo
a kad se Jedno u Trojicu svelo
i zavrtelo u roju svetaca
iz kupine je počelo da sviti
Ja puste crkve, ja pustih svetaca. …“
A Rajkova pesma Epitaf M.S. odnosi se na Mešinog zemljaka Andrića:
„Zatukoše te kamenjem
zemljaci braća rođena
kamenje osta znamenjem
da je sloboda rođena“.
