Srpski predsednik je cinično reagovao na sastanak u Briselu rektora Vladana Đokića sa Martom Kos, komesarkom za proširenje EU, zaboravljajući da su se on i Tomislav Nikolić sastali sa tadašnjom Martom Kos – Štefanom Fileom septembra 2011. takođe u Briselu. Doduše, Nikolić i Vučić tamo nisu išli kao rektor i prorektor, nego kao političari. Ono što Vučića može danas da nervira, to su analogije, jer te 2011. EU je jasno prepoznala SNS kao evropsku alternativu vlasti Borisa Tadića, i prihvatila je kao partnera. Iako je obrazovanje deo pregovora o priključenju Srbije EU, Đokićeva poseta je jasno politička.
E, da je bar ostalo samo na tome da se prognoza Radeva oko članstva Srbije u EU nije obistinila jer nisu se, eto, obistinile ni mnoge druge. Na primer, ko se seća Ursulinog prethodnika – predsednika Evropske komisije, Žan-Kloda Junkera, možda se seti i takozvanog Junkerovog datuma kada je baš 2025. postavio kao termin za potencijalni ulazak Srbije i Crne Gore u EU.
Umesto da se Radev i Bugarska 2025. obraduju članstvu Srbije u EU, Vučićevi multimedijalni tabloidi su te godine oživeli metaforu „bugarski nož u leđa“. Bugarski predsednik Radev izjavio je tada da bi evropske institucije trebalo puno ozbiljnije da shvate projekat „srpski svet“. I analitičari neskloni Vučiću tada su tvrdili da ova izjava nije toliko „signal zahlađenja odnosa između Beograda i Sofije“, koliko da Radev samo prenosi poruke NATO-a i EU. Vučić je ekspresno odgovorio bugarskom predsedniku (kao što je posle ekspresno odgovarao i Zoranu Milanoviću i Peteru Mađaru), kako „možda oni imaju bugarski svet, to mi nemamo kao doktrinu, ni kao politiku, nikada u životu to nisam izgovorio“.
Naravno da i Radev ima projekciju „bugarskog sveta“, kao što i Vučić ima „srpskog“ (pa umesto njega to govore njegove pristaše i saborci), ali problem za Vučića sa Bugarskom je isti kao i sa Hrvatskom – mi smo u EU, vi niste, što znači naš nacionalizam je konkurentan, a vaš nije. I što bi rekao Branko Kockica – „tatatatira“!
Da politički pojednostavimo: kako mi je rekao kolega iz Bugarske, sve se za bugarsku stranu svodi na to da odnosi Srbije sa Severnom Makedonijom mogu da budu dobri samo do nivoa da ne ugroze bugarske interese u toj bivšoj jugoslovenskoj republici.
Lista Progresivna Bugarska, bivšeg predsednika Radeva, ubedljivo je pobedila na parlamentarnim izborima prošle nedelje. Vučićevi mediji ne podsećaju na okršaj Radev–Vučić povodom „srpskog sveta“, već rezultate bugarskih izbora doživljavaju kao bar neku utehu (daleko je to od kompenzacije), za poraz Viktora Orbana. Naglašava se prkosno da je evroskeptični Radev „lajt Orban“. Kao i to što se zalaže za očuvanje energetskih veza sa Rusijom. I pored toga i najzagriženiji Vučićevi lojalisti verovatno osećaju da su šanse i namere Radeva da izvede Bugarsku iz EU, NATO-a, evro i Šengen zone, manje nego što su bile šanse da stari tuđmanista Viktor Orban povuče mađarsko priznanje Kosova. Što ni Radevu sigurno neće biti namera.
Jaču utehu srpskom režimu za Orbana ne može da pruži čak ni ljubitelj Tompsona i stari partner naprednjaka Janez Janša ako ponovo uzme vlast u Sloveniji. Velike simpatije u vladajućoj Srbiji dobila je vest da je lider opozicione slovenačke stranke Istina Zoran Stevanović, poreklom Srbin, izabran za predsednika Skupštine Slovenije, nakon nedavnih parlamentarnih izbora. Vučić je za njega sposoban političar, Kosovo je jednostrano otcepljeno a podržao je i Dodika kada su mu uvedene sankcije i zabranjen ulaz u Sloveniju. Zalaže se da Srbi u Sloveniji dobiju status nacionalne manjine. Njegovi protivnici nazivaju ga Putinovom „produženom rukom“, dok im on replicira da je „produžena ruka“ EU i SAD. Kad bi moglo, Stevanović, ili neko kao on, možda bi bio dobar Vučićev kandidat za predsednika države.
Srbija nema ikoničke slike koje imaju Mađarska i Bugarska: maja 1989. Đula Horn i Alojz Mok, ministri spoljnih poslova Mađarske i Austrije, simbolično su rascepali žicu na granici. Kao što stari Erih Honeker, lider DDR, nije video kuda stvari idu i pripremao se za obeležavanje rođendana „zemlje radnika i seljaka“, tako je i Slobodan Milošević u vreme dok su Horn i Mok bili na granici spremao skup na Gazimestanu i kardinalnim govorom propustio još jednu veliku (evropsku) šansu Srbije. Dok su albanski titoisti, marksisti-lenjinisti i enverhodžisti sa Kosova, svoje ciljeve usklađivali sa novom globalnom agendom.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik #745Nedeljnik
