Profesor doktor Miodrag Radulovački je za važno polje svojih profesionalnih priznanja odavno izabrao fiziologiju i farmakologiju sna, iako, po sopstvenom priznanju, lično sa snom i nesanicom nikada nije imao problema. Na njegovu sreću i na sreću mnogih iz njegovog okruženja, uspeo je da realizuje neke od svojih snova, nastavljajući da sanja i uporno radi. Ovih dana posebno je zadovoljan, jer je 30. oktobra primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, kao internacionalni redovni član, a konačno je završio i istraživanje nove metode u lečenju oboljenja sleep apnea (prekid disanja u toku spavanja), što predstavlja značajno otkriće u ovoj oblasti farmakologije.
Možda o svemu tome profesor Miodrag Radulovački nije sanjao daleke 1970. godine, kada je stigao u Ameriku, ili pre 12 godina, kada je osnovao studentski i asistentski letnji program za studente sa Novosadskog i Beogradskog univerziteta, ili pre jedne decenije, kada je počeo rad na otkriću o kome američka stručna štampa uveliko piše ovih dana. Ali, uvek je znao da ume i može pronaći nešto novo i značajno, pomoći mladim stručnim ljudima i otvoriti i njima neka važna svetska vrata.
Okružen postdiplomcima
Danas su oko profesora Radulovačkog postdiplomci, budući doktori farmakologije Sibinka Bajić, Jasna Ajdić, Jasmina Profirović, Saša Pavlović, Marija Kundaković i Aleksandar Krbanjević. Doktoriralo je već njih 16, a na postdoktorskim studijama su Branislav Marcić, Siniša Stanisavljević i Nebojša Knežević.
Za sada se još uvek ne zna koliko će studenata ove godine biti u razmeni, jer je i država Ilinois u budžetskom deficitu, a i sam univerzitet, pa se onda za manje programe odvaja manje sredstava. Zato će ponovo dobra volja dobrotvora, donatora i poštovalaca programa biti presudna u obezbeđivanju 40.000 dolara za letnji program.
Razgovaramo u njegovom kabinetu na Univerzitetu države Ilinois, gde je redovni profesor na medicini i farmakologiji. Upravo sa svojim kolegom Dejvidom Karlijem, sa kojim radi na ovom otkriću, završava konferencijski razgovor sa Vašingtonom o poslovima na daljem ispitivanju nove metode lečenja. Ne izgleda nimalo umorno, voljan da nam otkrije detalje i suštinu svog otkrića.
Lek već patentiran
– Lek „mirtazapine“ je nova metoda u lečenju prekida disanja u snu, devijacije koja je veoma česta, i sada Univerzitet države Ilinois ima patent za upotrebu tog leka. Jedna holandska firma nas zastupa kod farmaceutskih kompanija, kako bi one mogle kupiti licencu. A da bi lek bio primenjen, potrebna je dozvola od FDA (Food and drug administration). Mi smo lek ispitali na 12 ljudi, dobili pozitivne rezultate i dokazali da ima veoma dobar efekat. Sada predstoji ispitivanje u više kliničkih centara i nakon tih rezultata uslediće odluka o primeni leka. čitav proces može da traje i do godinu i po dana. Rad na ovom otkriću je predstavljao veliki posao, moj kolega i ja smo uložili mnogo znanja i napora da dokažemo svoju teoriju, a efekat koji smo postigli je veoma veliki, jer samo u Americi između 15 i 20 miliona ljudi pati od ove bolesti, a do sada nije postojao nijedan efikasan način lečenja.
NJegovo dugogodišnje interesovanje za fiziologiju i farmakologiju sna dovelo je do važnog otkrićai potvrdilo sve razloge za njegovu upornost.
– Već više od 30 godina se bavim tom problematikom. Sedamdesetih godina sam postavio adrenozijsku teoriju sna, a do tada je vladala serotonijska teorija, koju smo opovrgli. Suština je u tome da, ako kafein proizvodi budnost blokiranjem adrenozijskih receptora, onda se stimulisanjem tih receptora proizvodi san. Naravno, uvek je uz otkriće više protivnika nego pristalica, ali vremenom je teorija svestrano prihvaćena, i to je za mene veliki uspeh. Kao student sam se veoma zanimao za uslovne reflekse, a tako počeo i da se bavim snom, uslovima budnosti i sna, veza sa mrakom i svetlošću.
Program za lepi i pametni narod
Uz svoj obiman i temeljan istraživački i profesorski rad, profesor Radulovački se poslednjih 12 godina bavi i letnjim studentskim i asistentskim kampom za najbolje studente iz Beograda i Novog Sada, koji mesec dana provode na Univerzitetu države Ilinois, stiču nova iskustva, poznanstva, često donose i odluke o nastavku školovanja u Americi. Ugovor o saradnji univerziteta je potpisan 1990. godine i do sada je u programu bilo 296 učesnika. Nedavno je objavljena i publikacija o ovom kampu, koji je nastao na inicijativu našeg sagovornika.
– Ja sam, radeći na ovom univerzitetu, video da tu dolaze studenti i postdiplomci iz celog sveta, samo ne iz naše zemlje.
Ja sam srećan čovek
Profesor Radulovački iskreno priznaje da nema neostvarenih snova.
– Možda će to zvučati neiskreno, ali ja zaista nemam neostvarenih želja. U poslovnom smislu sam učinio mnogo, veoma sam zadovoljan svojim sinovima i sinovima moje sestre, koji su takođe ovde, i volim da kažem – od nas petorice, ja imam najmanju platu. I iskreno vam kažem – ja jesam srećan čovek. Samo da me zdravlje posluži, pa da radim i dalje.
Voleo sam tada da kažem – samo mog lepog i pametnog naroda nema. Tako se i rodila ideja. Uz pomoć ljudi sa sva tri univerziteta, veliku pomoć dobrotvora i sponzora i srpske zajednice u Americi uspeli smo da program postavimo na noge, da pružimo dobrim studentima veoma važno iskustvo i otvorimo im vrata u svet. Uz pomoć Vlade Bjelopetrovića, čija je porodica pomagala program svih ovih godina, napravili smo i brošuru, kao svedočanstvo, uz imena svih koji su u programu učestvovli i pomagali ga. Danas se za program zna, on je veoma popularan i mnogo je lakše organizovati ga nego što je bilo na početku. Naši mladi ljudi su pametni i obrazovani, oni uspevaju u Americi, oni se ovde stručno usavršavaju. Svi su se uverili u objektivnost ovog programa, na njemu su bili zaista samo najbolji studenti, sa prosečnom ocenom iznad devet. Univerziteti su se držali tog pravila i to je veoma važno za opstanak programa. I asistenti odavde su odlazili u Beograd i Novi Sad, i to je takođe velika potvrda efikasnosti ove razmene.
Veliko priznanje
Krajem oktobra profesoru Radulovačkom stiglo je još jedno priznanje i velika čast, ulazak u SANU.
– Profesor Rakić, koga nisam čuo pola veka, nedavno me je kontaktirao i tražio da mu pošaljem moju biografiju. Tada sam saznao da me je Medicinsko odeljenje SANU, koje ima 14 članova, predložilo za akademika, i da sam dobio 12 glasova. Postao sam internacionalni član SANU. Nedavno sam bio u Beogradu, sreo se sa svojim prijateljima i studentima, sada me očekuje pristupno predavanje Akademiji koje ću održati idućeg leta. Ovo je veoma veliko priznanje, dokaz da godine nisu uludo utrošene, da je trud vredeo i da ga je neko prepoznao i, što bi rekao moj profesor Klaus Luna, važno je ono što je vama važno. A ovo priznanje meni jeste važno. Naravno, radeći svoj posao ja nikada nisam mislio na priznanja i aplauze, već sam uvek samo mislio na rezultat moga rada, suštinski želeći da pogodim cilj.
