Na sajtu poverenika za zaštitu ravnopravnosti stoji i rečenica čiji je deo „Svi su jednaki i uživaju jednak položaj…“ kao i „Srbija je otvoreno i tolerantno društvo ravnopravnih ljudi koje svima pruža jednake mogućnosti“.
Da li je i šta ometalo ove reči u praksi priča poverenica za zaštitu ravnopravnosti, i to na petnaest godina od postojanja ove institucije.
Petnaest godina postojanja institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti – jeste li zadovoljni koliko se društvo promenilo i da li ste vi lično zadovoljni svojim uticajem na te promene?
Nisam, samozadovoljstvo je odlika pretencioznih i samoljubivih ljudi. Ako se čovek previše opusti u onome u čemu misli da je dobar, prestaje da postavlja pitanje šta bi još mogao da uradi. Ali, moram da kažem, pre svega zbog tima koji vodim, da smo ponosni na mnoge stvari koje su urađene od vremena donošenja zakona o zabrani diskriminicije, koji je, da podsetim, bio uslov za viznu liberalizaciju za građane Srbije. Iza moje prethodnice, dr Nevene Petrušić, i mene i našeg tima su hiljade i hiljade rešenih problema građana, ni jedan građanin nije ostao bez odgovora, mnoge sistemske zakonske promene smo izdejstvovali, a naročito ističem ono što je urađeno za građane sa invaliditetom, starije, Rome i druge nacionalne manjine, materijalno ugrožene, na osiguranje većih prava žena, naročito u vezi sa materinstvom, i neću dalje nabrajati, jer sam svesna aktuelne situacije, pa mi svaka pohvala deluje neetički. Ipak, mnogo je urađeno, ali daleko smo od ostvarenja pune ravnopravnosti! O tome svedoče svakodnevna kršenja ljudskih prava, brojni oblici diskriminacije, naročito u vidu govora mržnje, ponižavajućeg i uvredljivog postupanja, polnog uznemiravanja, seksizma, mizoginije i sl. Naročito zabrinjavaju pretnje i otpuštanja, pa čak i nemogućnost ostvarivanja zdravstvene zaštite zbog članstva u političkim i sindikalnim organizacijama ili zbog političkih ubeđenja. Iako bi trebalo da se podrazumeva, podsetiću da je to zakonom zabranjeno. Ono što se može reći da je uspeh je to da niko ozbiljan više ne negira diskriminaciju. Naprotiv, mnogi su stavili ravnopravnost na vrh svoje političke ili poslovne agende i drago mi je što se mnogi pozivaju na naš rad ili ga koriste, nadam se iz iskrenih pobuda, kako bi izmenili stvari, pojave i propise u cilju unapređenja ravnopravnosti. Posebno mi je značajna saradnja sa poslovnom zajednicom. Očigledno je institucija postala prepoznatljiva s godinama, iako je teško biti vidljiv samo kroz strpljiv rad i temeljno građenje društvenih odnosa zasnovano na tom radu, a naročito ako nisi zauzeo ekstremnu poziciju za ili protiv vlasti, ili opozicije, ili pak bilo čega drugog. U današnjem vremenu opsene i površnosti se mnogo više ceni instant pojavnost i „spektakularno“ prezentovanje ličnog rada, što ne samo da stvara svojevrstan pritisak, već i urušava institucije. Svesna sam da je mnogo teže naći prostor i „pobrati lovorike“ za postignute rezultate, jer lakše „prolaze“ obećanja, velike reči, naravno ukoliko sve to prati politička podobnost.
Kako vidite aktuelnu situaciju u našem društvu. Šta je ovo što se dešava i kako nam se desilo?
Kao raskrsnicu sa kružnim tokom na istorijskoj strmini, koju trenutno odlikuje duboka polarizacija društva, verbalizovana kroz najteže reči, agresiju, pretnje pa i nasilje, kao i svojevrsno moralno posrnuće i poremećeni sistem vrednosti.Vidim nedostatak poverenja u institucije i ljude u njima, osporavanje slobode mišljenja i izražavanja, netačno prikazivanje stvarnosti, targetiranje neistomišljenika kao neprijatelja, povrede prava na privatnost, ravnopravnost, jednakost pred zakonom i druga kršenja osnovnih ljudskih prava. S druge strane, vidim izražavanje neslaganja sa takvim stanjem stvari kroz otpor i proteste mnogih društvenih aktera, koje sada predvode mladi ljudi, studenti. Potrebno je rasvetliti šta je koren velikih društvenih kriza poput ove naše, jer je to jedini put ka rešenju. Često se pitam kako smo uopšte dovde došli i vidim da se to desilo postepeno, neadekvatnim reagovanjima na institucionalnu entropiju, konformizmom, gušenjem i perfidnim marginalizovanjem kritičkih glasova, a kulminiralo je nesrećom i neadekvatnim reagovanjem na tragediju u Novom Sadu. Tek tada kao da smo odjednom razumeli šta stvarno znači izreka „život nema cenu“, iako smo poslednjih pet godina na najgrublje načine, kao društvo, bili izmeštani iz „redovnih“ tokova, od pandemije Kovida, pa na dalje. Kao društvo se nismo oporavili ni od tragedija u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni (nažalost, ni probudili). Očigledno nam je malo trebalo da se istinski zapitamo, šta je sa nama i gde grešimo, a desila nam se još jedna velika tragedija u Novom Sadu, koja nas je uzdrmala do kosti, toliko da su naša deca ustala i vrisnula, tražeči pravdu i ukazujući da sa nama nešto duboko nije u redu.
Da li se ovi razlikujuju od svih prethodnih protesta kako mnogi misle?
Čitava istorija ljudskog roda je istorija borbe, sukoba i neslaganja,koja se različito ispoljavaju (kroz institucije, bunt, pasivni otpor…). Mislim da se razlikuju, jer suštinski ne osporavaju vladajući režim, već čitav sistem vrednosti. To ih čini opasnim za status kvo, ali istovremeno su i velika nada, ne samo kod nas, već i u Evropi, pa i šire. Oni šalju poruku da se može menjati i ono što je do sada delovalo nedodirljivo i nepromenjivo, a to je bezobalno delovanje tržišnih mehanizama. Pokazuje da nisu svi ljudi ravnodušni obožavaoci potrošnje, koji ne misle ni o čemu i kojima nikakvi odnosi i veze nisu važni. Svidelo mi se kako Fuzaro objašnjava to stanje kao „ekonomski fanatizam“, divlji automatizam tehnokapitalizma, u kome su ljudi u službi tehnike i profita. Treba da postavimo suštinska pitanja ravnopravnosti, svi mi, iz institucija, uključujući i one evropske: Čemu čitav ovaj ekonomski rast i razvoj ako nije na dobrobit ljudskih bića i ako svi ne mogu, bar „približno“, ravnopravno da u njemu uživaju? Čemu sve, ako će novac biti bitniji od ljudi i ako ekstremno mali broj privilegovanih oseća benefite ekonomskog razvoja? Gde je tu prosperitet i emancipacija i šta je protivteža onome što je nekad bio strah od komunističkog bauka sa istoka? Mogu li obrazovanje i kultura postati jednako važni kao, nesporno važna, privreda. Treba li da sačuvamo našu civilizaciju?
Kako vidite rešenje problema?
Razrešenje vidim u okviru institucija koje rade u skladu sa demokratskim procedurama i standardima, kroz dijalog, koji je baziran na argumentima i uvažavanju, i na izborima, ukoliko su potrebni. Društveni akteri moraju povratiti makar minimum međusobnog poverenja, koje je danas ozbiljno narušeno. Mora prevladati svest o tome da ono što nije moralno, ne može biti ni na koji način ispravno, pa ni politički razume se, kao i da ono što donosi privremenu korist, a zapravo prouzrokuje trajnu štetu, ne sme biti cilj bilo kojeg delovanja. Razum mora nadvladati emocije, a vladavina prava i sigurnost, jednakost pred zakonom, ravnopravnost, sloboda mišljenja i izražavanja, empatija i solidarnost moraju biti temelj na kojem ćemo izgraditi društvo dovoljno čvrsto da izdrži i ovakve tektonske poremećaje kroz koje prolazimo. Temelj našeg društva, kako vidimo, nije bio sazdan od tog materijala. Ustav, ako se ne primenjuje, postaje samo papir ispisan nekakvim tekstom. Moramo imati stožer i kompas koji će nas, posebno u kriznim vremenima, držati zajedno. Kad si na raskrsnici, čak usred kružnog toka, put ipak možeš izabrati. Ali, vreme je za reset i usporavanje, jer, kako vidimo, ne možemo ostati zatvorimo u našim mikrokosmosima, jer ni oni nisu više bezbedni. Više je nego jasno da nikome nije lako, jer su mnogi ljudi na ivici snage, iscrpljeni višestrukim krizama – zdravstvenim, socijalnim, ekonomskim. Ipak, sigurna sam da imamo snage da izađemo na svetlost.
Šta je najveći problem u domenu ravnopravnosti?
Patrijarhalni sistem i urušavanje demokratskih vrednosti. Demontiranje patrijarhata ide sporo, jer mnogi veruju da je to nešto što je dobro, zato što „miriše“ na tradiciju i podrazumevanu sigurnost kućnog doma, a ne na sistem odnosa koji ugrožava i opterećuje živote žena i muškaraca. Uticaj patrijarhata se ispoljava kroz prakse i politike, a ne kroz zakone koje imamo, pa i „dobru statistiku“, kojom se mnogi hvale a zapravo je relni uticaj žena prilično mali.Srećemo ga na svakom koraku – mnogi mladići misle da moraju biti jaki u svakom smislu, skrivati emocije i imati novac i moć da bi bili poželjni za devojke, a devojke da moraju biti majke i supruge, poslušne i požrtvovane. Da se slikovito izrazim glasom jedne žene, od mnogih razgovora koje sam vodila, koja u centru za socijalni rad, na prijavu da je muž maltretira tokom razvoda braka dobija odgovor socijalne radnice „da ga je sama birala i treba da ćuti i trpi jer ona nema vremena da sluša“. Umesto zaštite države,ostao joj čemer u grudima. Druga, pak, samohrana majka, dobila je poziv na razgovor za posao uveče u 22h, pa je jedva pobegla od neželjenih dodira i lascivnih reči. Mnoge studentkinje svedoče o seksualnom uznemiravanju na fakultetima ali se još uvek ne usuđuju da prijave i govore javno. Jedna žena reče – Bogu hvala, sad imam odraslog sina da me štiti (Hej, sinovi da nas štite!), a mnoge kažu da nemaju gde da pobegnu, jer roditelji ne žele raspuštenicu, a sva je imovina na muža.
Zbog svega ovoga, i još mnogo toga što znam iz naše prakse, moramo pokidati lance patrijarhata – a kada to kažem, znam šta će mnogi čitaoci sada pomisliti. Trebaju nam najdublje reforme, kojima država pruža ono što smo utvrdili društvenim ugovorom, a ne kozmetičke promene nekog akta u kome se, primera radi, Odeljnje za podršku porodici preimenuje u Sektor za inkluziju i politike održivosti. Treba nam jasan i čist jezik i diskurs, koji ne stigmatizuje i marginalizuje ljude i otežava međusobno razumevanje. Moraju se jače čuti ženski glasovi koji su prigušeni bukom i „dubinom“ muških. Ne treba nam zaštita oca, muža, brata, političara – već da institucije funkcionišu i da živimo oslobođeni straha, pa i onog od države. Država ne sme biti izvor straha i nespokoja za svoje građane. Možda treba vikati iz sveg glasa, kako bi nadjačali trivijalne teme ko se zbog koga razveo i ko je tu nemoralan, a ko sa kim izašao sinoć u grad. Treba da pričamo o ugroženom zdravlju mnogih građana, nedostkaku ljudskih resursa u mnogim sferama, obrazovanju, migracijama, bezbednosti i dr.
Šta pamtite iz svog mandata kao najteže, najupozoravajuće epizode za društvo?
Posle tragedija u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni teško mi je da izdvojim bilo koju drugu bolnu temu. Uvek je teško kada niste u mogućnosti da pomognete onome ko se za pomoć obrati, jer niste vlasni da mu to rešite. Pamtiću mnoge slučajeve, neke zbog ljudi, neke zbog kompleksnosti ili zanimljivosti pravnog problema, neke zbog opasnosti, neke zbog uspeha. Pamtiću neke jecaje, tišinu, ali i puno radosnih trenutaka. Uostalom, ne bira čovek šta će pamtitii, stvari se urezuju.
Nekoliko puta sam čuo: “Ova Poverenica bi bila dobra da uđe u politiku kao nezavisni kandidat.” Da li ste ikada razmišljali o političkom angažmanu?
Zvuči kao kompliment – hvala, ali i kao potvrda da sam ponešto, naravno sa celim timom, dobro uradila za naše društvo. Istovremeno, i kao tužan podsetnik da se teško drugačije menjaju društveni procesi i stanje na bolje ako nisi u politici. Radiću u svakom kapacitetu na tome da se to promeni i da i druge profesije imaju jednako važnu ulogu kao i politika. Institucije, strukture, standardi i ljudska prava i vladavina prava ostaju moje sfere delovanja i deo mog creda. Naravno, razumem da se određene poruke i stavovi mogu tumačiti kao politički, ali to više govori o kontekstu i interesima onih koji ih tako tumače, nego o mojim stvarnim namerama. Sve što radim – radim u okviru nadležnosti institucije, argumentovano, sa ciljem da doprinesem pravednijem društvu.
Kakva je pozicija nezavisne institucije za zaštitu ljudskih prava? Da li ima nezavisnosti?
Kompleksna je – zavisiš od politike, utičeš na javne politike, a ne smeš se njom baviti kao delatnošću. Mnogi imaju od nas nerealna očekivanja – da nadomestiš mnogo toga, da budeš opozicija vlasti i/ili obrnuto, pa i da izlaziš iz okvira nadležnosti. Ne ide to tako. Svi treba da zamisle da su na onoj drugoj strani, da onda razmisle iz tih cipela šta je uloga nezavisnih institucija, ali pre svega da gledaju iz perspektive građana. Nezavisnost nije nikada bila naročito poželjna u političkim diskursima država, čak ni u Evropi, a institucije poput naše su novijeg datuma svuda u svetu, pa se sistemi još prilagođavaju takvoj vrsti kontrole, odnosno zaštite ljudskih prava. Ima još nešto – moraš se često odreći „slave“, odnosno pripisivanja rezultata rada, kako bi pomogao ljudima. Primera radi – načelnik jedne opštine je rekao da će obezbediti uslugu ličnog pratioca detetu, koja mu inače po zakonu pripada, samo ako to ne bude da je po „mojoj naredbi“, već da je on to sam već planirao. Naviknuta kao žena na besmislene „dečačke“ igre moći, a i život deteta je mnogo bitniji od ega, pozdravila sam ovaj „vrhunski“ potez opštine. Imam mnogo ovakvih priča koje svedoče o našem mentalitetu, i u čemu je zapravo kvaka, ali o tome nekom drugom prilikom.
A kako neko, ko se bavi ravnopravnošću, postane “državni neprijatelj”? I šta su vam ti napadi pokazali?
To je ona priča o našem društvu i dominantnoj jezičkoj matrici koja nas prikazuje u najgorem svetlu, a nije tako, naprotiv. Može se o „državnim neprijateljima“ promišljati i na osnovu misli našeg velikog pisca „Moguće je izdati samo ono u šta se veruje“. Mnogo ljudi iz civilnog sektora, akademske zajednice, aktivista i drugih je bilo targetirano i to je sve postalo besmisleno i izlizano da niko više i ne zna šta znači ova konstrukcija, a opasna je i po bezbednost ljudi i pravi im razne probleme. Ovakvo stanje se mora što pre promeniti. Političari neretko očekuju da učestvujemo u njihovim međusobnim borbama, a oni imaju mnogo više mogućnosti za zaštitu – od imuniteta do stranaka i mreža solidarnosti. Nama dobrano nedostaje pojmovni aparat da objasni neke stvari i pojave u našem društvu. Pretpostavljam i da se mnogima ne sviđa šta govorim, jer priroda posla institucije je takva da nemaš pravo ćutati na kršenje prava građana. Ima i onih kojima je „kleveta jedini oblik mašte“, pročitah tu formulaciju negde. Sve u svemu, mnogo vode mora Dunavom da protekne pa da se mi vratimo na fabrička podešavanja i funkcionišemo normalno.
Na kraju, šta biste poručili ovom društvu danas, u ovoj tački istorije?
Da se oslobodimo sindroma žrtve, da sanjamo realnije snove, da ne vidimo svuda neprijatelje i da bolje razumemo dinamiku moći u svetu kome pripadamo. Da ne očekujemo da će doći neko drugi, sa istoka ili zapada, kako je kome po volji, da nam nešto reši već mi sami moramo rešavati naše probleme. I, najvažnije, da se oslobodimo potrebe da stalno i uvek nekoga ili nešto pobeđujemo, kao i potrebe da uvek budemo u pravu. Verujem da mnogima, naknadnom pameću, kao i meni, mnoge pobede liče na poraze, da parafraziram jednog srpskog pesnika. Sigurna sam da bi mnogi vratili vreme unazad da se može. Mnogi porazi za društvo su korisni i otrežnjujući i mogu postati prekretnice koje vode do izlečenja, uspeha i pronalaska mesta pod suncem ove naše planete. Neka društva su i na porazima izgradila sebe.
Post Views: 106
