***
Pred ovaj samit u Tivtu Vučić je izjavio da će otići u Crnu Goru uprkos upozorenju BIA da je njegov život ugrožen. Pomalo bizarna koincidencija – moguće da Vučić nije znao da je aprila 1991. Franjo Tuđman na pres-konferenciji nakon sastanka na Cetinju izjavio kako je Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske dobilo informacije iz tri evropske države kao i unutra iz Jugoslavije da se na njega sprema atentat, pa je zato iz Zagreba u tadašnji Titograd stigao njegov blindirani BMW, jer nije imao puno poverenje u crnogorski protokol.
Bez razumevanja prve antibirokratske revolucije poznih osamdesetih prošlog veka koju je vodio Slobodan Milošević, teško možemo razumeti i ovu drugu antibirokratsku revoluciju koju vodi Vučić a čiji je tivatski čarter jedan od simbola. Ispalo je da je uz izvesni uslovni diskontinuitet, AB revolucija ona koja teče, kako su to marksisti voleli da kažu za svoju. I koja kao mnoge revolucije ima nagon ka izvozu. Sa ipak bitnim strukturalnim i personalnim razlikama u poređenju dva vremena. Milošević je uspeo da napravi negativnu anticipaciju promena koje su uskoro usledile u Istočnoj Evropi. Trijumf AB revolucije u Crnoj Gori iznedrio je i mladi i lepi crnogorski, zaista u to vreme pravi trijumvirat – Momir, Milo i Sveto. Vučić takve danas nema u Crnoj Gori, a oni uslovno mlađi – kao predsednik Jakov Milatović ili premijer Milojko Spajić nisu trabanti srpskog predsednika.
Relativna su i poređenja Miloševićevih ad hok pokušaja „reforme“ Jugoslavije i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, sa današnjim takozvanim srpskim svetom. Uslovno hegemona pozicija Beograda u regionu, više nije obavezno projektovano teritorijalna kao nekad (kako se čini), koliko je ona u sferi uticaja, ili gravitacionog centra, a o toj Vučićevoj „strategiji“ detaljno je pisao ideolog HDZ Davor Ivo Štir. Ali tako da to na neki način može da imponuje Vučiću, ma koliko bilo apel upozorenja Hrvatskoj.
U poređenju dve AB revolucije, identitetsko pitanje istisnulo je klasno. Ali, i sad bi širom „srpskog sveta“ bilo kao poznih osamdesetih u Crnoj Gori simptomatično da li se iz mase čulo „hoćemo Ruse“, ili „hoćemo gusle“.
Sezona crnogorskih „mitinga solidarnosti“ (istine) svoj start imala je 1988. u Titogradu i Nikšiću. Na toponimu Žuta greda, uskom grlu magistrale Nikšić–Titograd, republička milicija (tada se još nisu zvali policija), silom i suzavcem je pokušala da spreči radnike nikšićke Železare „Boris Kidrič“ da se domognu Titograda. To je, prema kasnijim analizama, bila prelomna tačka za uspeh crnogorskog „događanja naroda“. Inače, kad smo već kod Borisa Kidriča, u remek-delu – romanu Slobodana Šnajdera „Anđeo nestajanja“ ima scena kad pored mrtvog Borisa Kidriča 1953. u vozu za Ljubljanu na bdenju sede njegovi drugovi Tito, Kardelj, Ranković i Đilas i vreme prekraćuju tako što svako priča kakav je običaj u njegovom zavičaju – šta rade i o čemu pričaju dok noću bdiju nad mrtvacem.
Od Žute grede do Porto Montenegra gde je održan Samit veliki je istorijski put, ali ove pozicije Crne Gore ne bi bilo bez pobede Đukanovićeve frakcije u raskolu u DPS nad onom Momira Bulatovića. U Srbiji obe tektonske promene – i 2000. i 2012. iako su bile motivisane ubrzanjem zemlje ka EU, nisu odredile njen generalni pravac. Naprotiv, u oba puta se generisala reakcionarna politika. Kao problem krize endemskog karaktera. Za sve ove godine Srbija nije mogla da formuliše nekakav svoj skup lidera EU u regionalnom kontekstu, a pitanje je da li bi mogla da ima (ili želela) svoj Tivat koji zaista jeste ogledalo propuštenih prilika Srbije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
