Jedne zimske subote, 28. decembra 1895. u indijskom salonu pariskog „Grand kafea”, braća Ogist (1862-1954) i Luj (1864-1948) Limijer, hemičari i pronalazači iz Liona, prikazali su prvu javnu bioskopsku predstavu pred četrdesetak gledalaca, pošto su prethodno u februaru iste godine patentirali uređaj za snimanje i projekciju filmova -kinematograf, po kome je kasnije nova sedma umetnost prozvana kinematografija. Nepunih šest meseci posle pariske premijere, saradnici braće Limijer, Andre Kar i Žil Žiren, doputovali su u Beograd da bi na današnji dan pre tačno 130 godina, 6. juna 1896. (po novom kalendaru) u kafani „Zlatan krst” na Terazijama, prikazali prvu bioskopsku predstavu na Balkanu. Beograd je među prvim gradovima sveta u kojima je održana filmska projekcija, posle Pariza, Londona, Brisela i Berlina.
Reklama
Beogradska dnevna štampa je reklamirala projekcije filma kao „najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji. To je oživljeno fotografisanje pomoću kinematografa. Tu će se moći videti snimci stvorova i predmeta u najrazličitijim kretnjama. Videće se pokreti kako dete igra, pokreti koje čini železnički voz, i to je sve tako živo predstavljeno da vam se čini kao da gledate stvarnost, a ne fotografije”.
Kada je došao željno očekivani trenutak da se u kafani grupici Beograđana prvi put prikaže film, čulo se gromoglasno: „Gasi!” a hitri kelneri poskakali su na stolove da ugase karbidne lampe. U potpunom mraku začulo se kloparanje i tutnjanje kinematografa, da bi se zatim se na platnu pojavio svetli kružić koji se širio dok se nije jasno raspoznao voz koji dolazi iz daleka, približava se velikom brzinom i, kako se gledaocima činilo, „ulazi u kafanu”. Svi su vrištali dok se voz nije zaustavio. Zatim su prikazani filmovi „Rušenje zida”, „Dečja igranka”, „Kupanje u moru”, „Pariski bulevar”, „Riblja pijaca u Marselju” i nekolicina drugih. Svaki film trajao je po par minuta i imao je samo jedan kadar. Ulaznice su koštale jedan dinar ili pedeset para za đake i podoficire. Predstave su se održavale svakog popodneva i večeri, plus nedeljom i pre podne, a zabeleženo je da je desetak dana nakon premijere jednoj predstavi prisustvovao i kralj Aleksandar Obrenović sa majkom Natalijom i dvorskom svitom. Boravak predstavnika firme „Limijer” morao je da se produži, ne samo zbog ogromnog interesovanja Beograđana, već i zbog posete crnogorskog kneza Nikole, upravo u to vreme, kojim povodom su i brojni strani novinari bili u gradu, te je objavljeno da strani gosti takođe žele da vide „žive slike”.
Tako su Andre Kar i Žil Žiren u Beogradu ukupno proveli 25 dana, premda su ih tokom istog putovanja nestrpljivo čekali Bukurešt, Sofija i Atina.
Tokom iste 1896. godine u prestonicu su počele da pristižu i druge putujuće kino-grupe iz Pariza i Beča koje su zabavljale narod raznim filmskim projekcijama, ponekad čak i u okviru gostujućih cirkusa. A već februara 1897, Andre Kar nas je posetio ponovo, ovog puta drugačijim povodom – da snimi nekoliko filmova naše sopstvene realnosti: tramvajsku stanicu na Terazijama, izlazak radnika i radnica iz fabrike duvana, šetnju na Kalemegdanu i povratak kralja iz Sofije. Nažalost, ovi filmovi se ne nalaze u zvaničnom katalogu sačuvanih filmova braće Limijer, pa se pretpostavlja da više ne postoje.
Italijan Karlo Perolo, koji se još početkom 1860ih nastanio u Beogradu i veoma uspešno bavio ugostiteljstvom, ubrzo je preuredio svoju kafanu „Hajduk Veljko” i u njoj otvorio bioskop. Sala je primala svega nekoliko desetina gledalaca, a oni u prvim redovima „bili su skoro nosem prilepljeni uz platno, neprestano iskrivljene glave na gore”, piše novinarka Radmila Bunuševac u svom članku iz 1939, osvrtu na prve beogradske bioskope, navodeći takođe da se redovno na najuzbudljivijim mestima tokom projekcije naglo palilo svetlo, jer se projektor pokvario, te bi se čulo gruvanje čekića uz psovke iz publike.
Među improvizovanim beogradskim bioskopima, otvoren je i Nartenov bioskop na Malom Kalemegdanu koji je svoje projekcije u dnevnoj štampi pikantno reklamirao kao „predstave isključivo za muški svet”. Poziv je svakako bio primamljiv, a Nartenov bioskop uvek pun momaka koji su imali prilike da gledaju scene presvlačenja i kupanja u kadi.
Do velike prekretnice dolazi kada putujuće i male bioskope u improvizovanim prostorima počinju da zamenjuju stalni bioskopi. Već 1906. godine otvoren je „Tomzon bioskop” u zasebnoj sali „Pozorišne kafane”; 1908. Svetozar Botorić u svom hotelu „Pariz” na Terazijama otvara „Kinematografsko pozorište u hotelu Pariz”; a 1911. braća Savić, štampari i vlasnici lista „Mali žurnal”, u Kolarčevoj ulici od dasaka grade „Moderan bioskop”. Ove sale su bile prostrane, a umesto stolnjaka i krevetskih čaršava imale su pravo bioskopsko platno. Filmovi su bili nemi sa propratnim tekstovima na stranom jeziku čije prevode je publici iz sveg glasa prenosio odabrani „čitač” (kasnije je uvedeno i titlovanje na srpskom). „Moderan bioskop” je imao i bife, te su kelneri posluživali tokom predstave, a bio je tu i orkestar koji je svirao uglavnom valcere – bučno-strasno ili tiho-sentimentalno, kako god bi film u datom trenutku zahtevao.
Nije sačuvana nijedna enterijerska fotografija prvih beogradskih bioskopa, ali na ovoj razglednici iz oko 1910. godine vidimo kafanu „Zlatan krst” (druga kuća zdesna sa lučnim prozorima na spratu) na mestu gde će kasnije biti kafana „Dušanov grad”, a gde se danas nalazi hotel „Limijer”, simbolično nazvan po braći Limijer, a sada nam je jasno i zašto.
Jugoslovenska kinoteka 6. juni slavi kao Dan Kinoteke.
Foto: kolekcija B. Nakašini/D. Gajić
Izvor: FB Bio jednom jedan Beograd /B. Đorđević Nakašini
