U prvom delu ekskluzivnog intervjua za medijski portal Rasejanje.info, mitropolit Grigorije (Durić) govori o tome kako vidi srpsku zajednicu u Nemačkoj nakon gotovo osam godina službe na čelu Eparhije nemačke. Njegova iskrena ocena je da je utisak o našoj zajednici „sve bolji i bolji”, a srpski narod u Nemačkoj naziva „veoma kvalitetnim, ozbiljnim i velikim potencijalom”. Mitropolit Grigorije opisuje raznovrsnost srpskog rasejanja – od gastarbajtera do novog talasa visokoobrazovanih ljudi – i ističe da Crkva ostaje najveći faktor povezivanja. Ovaj prvi deo intervjua uvodi čitaoce u širu sliku srpskog rasejanja u Nemačkoj.
Reklama
Za osam godina koliko ste na čelu Eparhije nemačke kakav ste utisak stekli o našem rasejanju u Nemačkoj?
– Za ovih osam godina moj utisak o nama u Nemačkoj se neprestano menja. Ono što mogu najkonkretnije i najjasnije da kažem jeste da je taj utisak sve bolji i bolji.
Iskreno, kada sam 2018. prihvatio da dođem ovde – bolje rečeno kada sam poželeo da dođem – nisam očekivao ni toliki broj ljudi, ni takav kvalitet među njima. Vremenom upoznajem sve više ljudi u raznim gradovima i krajevima. Nisam bio svestan toga koliko je velika ova zemlja. Nisam imao svest ni o tome koliko su njene pokrajine međusobno različite. Ali na svim mestima i u svim krajevima susretao sam veoma zanimljive, veoma pametne i, pre svega, dobre ljude.
Ako bi me neko pitao da ocenim našu zajednicu u Nemačkoj, rekao bih: to je veoma kvalitetan, ozbiljan narod i veliki potencijal – kako za nas ovde, kao zajednicu, tako i za naš narod u celini, ali i za zemlju u kojoj živimo.
Foto: Eparhija nemačka
Koliko je naš narod u Nemačkoj jedinstven?
– Teško je govoriti o nama ovde kao o jednoj jedinstvenoj celini. Ljudi su različiti. Dolaze iz različitih krajeva: neki iz Hrvatske, neki iz Bosne, neki iz Srbije, neki iz Crne Gore…I, naravno, nose sa sobom svoje mentalitete. A onda ovde ulaze u različite krajeve Nemačke. Zato se ne može jednostavno reći da postoji jedan srpski narod unutar Nemačke kao potpuno jednolika celina.
Postoji više slojeva. Imamo ljude koji su ovde rođeni, drugu i treću generaciju. S njima je, naravno, drugačije nego sa onima koji tek sada dolaze. Imamo ljude koji su došli devedesetih, što je bio jedan veliki talas. Imamo gastarbajtere pre njih. A i pre gastarbajtera postojao je manji broj doseljenika, naročito posle Drugog svetskog rata, mada su mnogi od njih nastavljali dalje – za Ameriku, Englesku, Australiju.
Ovaj najnoviji talas je možda posebno zanimljiv, jer je u njemu veliki broj veoma obrazovanih ljudi. Naravno, ima i radnika, majstora i ljudi koji dolaze sezonski, da zarade. Ali sloj obrazovanih ljudi donosi jedan novi kvalitet. Pomiriti taj novi sloj sa prvom, drugom i trećom generacijom doseljenika nije mala stvar. Zapravo, to vidim kao jedan od naših zadataka.
Ipak Crkva bi bila idealan faktor povezivanja!
– Da, ono što taj narod ipak u najvećoj meri povezuje – ne zato što sam ja sada mitropolit –zaista jeste Crkva. Ljudi su, makar o Božiću i Vaskrsu, u velikom broju u Crkvi. Nedeljom su crkve često pune. To procentualno ne znači da je većina našeg naroda stalno u Crkvi, ali neki dodir sa Crkvom imaju gotovo svi.
Sutra: Crkva, jezik i hramovi u Nemačkoj
Izvor: Rasejanje.info /Katarina Krstić-Tadić
