Lista zdravstvenih problema na koje utiču lekovi iz grupe GLP-1, namenjeni lečenju dijabetesa i gojaznosti, poput Ozempika, Wegovyja (Vegovija), Mounjara i Zepbanda, stalno se proširuje.
Ovi lekovi su već odobreni za smanjenje rizika od srčanih bolesti, apneje u snu, kao i pojedinih oboljenja bubrega i jetre. Najnovije istraživanje, objavljeno u časopisu BMJ, sugeriše da bi mogli imati još jednu važnu ulogu: smanjenje rizika od razvoja zavisnosti, ali i ublažavanje posledica već postojećih zavisničkih ponašanja, uključujući hospitalizacije, predoziranja i smrt.
Studiju je predvodio dr Zijad Al-Ali sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Vašingtonu. „Postoji nekoliko manjih studija koje se bave pojedinim supstancama, poput alkohola, ali do sada nije bilo obimnog istraživanja na ljudima koje istovremeno ispituje dve stvari: rizik od nastanka novih poremećaja zavisnosti i to da li ovi lekovi zaista smanjuju štetu — poput predoziranja, smrti, hospitalizacija ili odlazaka u hitnu pomoć“, rekao je za Tajm magazin Al-Ali.
Kako pomažu kod zavisnosti
On i njegov tim analizirali su zdravstvene podatke više od 600.000 ljudi iz sistema zdravstvene zaštite američkog Ministarstva za veterane. Svi učesnici imali su dijabetes i bili su lečeni ili GLP-1 lekovima, poput Ozempika ili Mounjara, ili drugom grupom lekova za dijabetes — takozvanim SGLT2 inhibitorima, kao što su Farxiga i Jardiance.
Za razliku od SGLT2 lekova, koji deluju pre svega na bubrege i pomažu izlučivanje viška šećera, GLP-1 lekovi deluju i na mozak. Oni utiču na centre nagrađivanja u takozvanom mezolimbičkom sistemu, smanjujući signale koji podstiču želju za hranom i takozvani „šum gladi“ koji mnogi ljudi sa gojaznošću opisuju. Isti sistem u mozgu aktiviraju i supstance koje izazivaju zavisnost, poput nikotina, alkohola, kokaina i opioida.
kako kod opioida
Istraživači su najpre pratili osobe koje u trenutku početka studije nisu imale poremećaj zavisnosti. Tokom tri godine analizirali su kolika je verovatnoća da razviju zavisnost od alkohola, kanabisa, kokaina, nikotina ili opioida. Pokazalo se da su osobe koje su uzimale GLP-1 lekove imale između 14 i 25 odsto manji rizik da razviju neku od ovih zavisnosti u poređenju sa onima koji su koristili SGLT2 inhibitore. Najveće smanjenje rizika zabeleženo je kod razvoja zavisnosti od opioida, što bi moglo biti značajno u borbi protiv sve veće epidemije opioidne zavisnosti širom sveta.
Naučnici su zatim analizirali i osobe koje su već imale poremećaj zavisnosti. I u toj grupi GLP-1 lekovi pokazali su povoljan efekat: rizik od odlaska u hitnu pomoć smanjen je za 29 odsto, hospitalizacija zbog zavisnosti za 26 odsto, predoziranja za 39 odsto, a smrtnosti povezane sa drogom za čak 50 odsto.
„Najveće iznenađenje za mene je to što ovi lekovi deluju na različite vrste supstanci“, rekao je Al-Ali. „U medicini zavisnosti ranije smo imali terapije koje su ciljale samo jednu supstancu — nikotinske flastere za pušenje, druge lekove za alkohol, treće za opioide. Nemamo lek koji deluje na više različitih zavisnosti odjednom.“
Šta kada se terapije prekine
Takvi rezultati otvaraju mogućnost da GLP-1 lekovi u budućnosti postanu nova klasa terapije koja bi mogla i da sprečava i da leči različite oblike zavisnosti. Ipak, naučnici upozoravaju da je potrebno još istraživanja kako bi se tačno utvrdilo na koji način i u kojim dozama bi ovi lekovi trebalo da se koriste u tu svrhu.
Jedno od otvorenih pitanja je i šta se dešava kada se terapija prekine. Istraživanja u oblasti mršavljenja pokazuju da se, nakon prestanka uzimanja lekova, njihov efekat često gubi, a telesna težina ponovo raste. Slično bi moglo da se dogodi i sa zavisnostima, jer lekovi deluju tako što prigušuju signale nagrađivanja u mozgu. Kada ih više nema, želja za supstancom mogla bi ponovo naglo da se pojača.
„Brine me šta će se dogoditi ako lekovi privremeno potisnu želju u mozgu, a zatim ih ljudi prestanu uzimati. Postoji mogućnost da se želja vrati još snažnije“, upozorava Al-Ali.
Može li se razviti tolerancija?
Još jedno pitanje je sposobnost mozga da se prilagodi terapiji. Ako bi se GLP-1 lekovi koristili za prevenciju ili kontrolu zavisnosti, moguće je da bi mozak vremenom razvio toleranciju, pa bi lekovi postali manje efikasni.
„Rezultati su uzbudljivi, ali kao naučnik ne bih preporučio propisivanje ovih lekova isključivo za lečenje zavisnosti dok ne dobijemo više podataka“, kaže Al-Ali.
Uprkos tome, studija predstavlja prvi važan korak ka razumevanju kako bi ovi lekovi mogli da pomognu u rešavanju još jednog velikog zdravstvenog problema za koji do sada nije postojala naročito uspešna strategija prevencije.
Ko bi imao najviše koristi?
Ako se ovi rezultati potvrde u budućim istraživanjima, mogla bi se otvoriti mogućnost da se zavisnosti prepoznaju i spreče pre nego što izazovu ozbiljne zdravstvene i društvene posledice. To bi bio potpuno nov pristup u oblasti lečenja zavisnosti i zahtevao bi dodatna istraživanja kako bi se utvrdilo ko je u najvećem riziku — na osnovu genetskih, životnih ili društvenih faktora.
„Sledeće veliko pitanje je: ko ima najviše koristi od ovih lekova“, kaže Al-Ali. „Za sada to još ne znamo. Među više od 600.000 ljudi u našoj studiji verovatno postoje podgrupe koje bi imale veću korist, ali to tek treba istražiti.“
Za sada, dodaje on, podaci ipak mogu biti korisni za ljude koji već imaju indikaciju za ove lekove — na primer zbog dijabetesa ili gojaznosti — a istovremeno pokušavaju da ostave cigarete, smanje konzumaciju alkohola ili kontrolišu zavisnost od opioida.
„Za takve pacijente ovi rezultati daju dodatni razlog za terapiju“, kaže Al-Ali. „Lekovi bi mogli da im pomognu da ostvare oba cilja. Ali kada je reč o propisivanju isključivo zbog zavisnosti — za to još nije došlo vreme.“
