Kraljica, pa Tito

38

U početku je, kao i svi useljenici, radila sve poslove. Sada, posle trideset godina života u Sidneju, najveća joj je obaveza da unuke uči srpski jezik.

Iz rodne Bajine Bašte Toda Matić-Medić krenula je put daleke Australije pre nešto više od tri decenije. Školovala se tada u Beogradu gde je upoznala šarmantnog Mileta, australijskog državljanina, i po ko zna koji put potvrdila da ljubav ne zna za granice. Živi u Sidneju, penzioner je, piše poeziju i honorarno uređuje stranice namenjene kulturnim zbivanjima u časopisu Svetski srpski glas. Ovih dana je u Beogradu gde promoviše svoju petu knjigu pesama „Zemlja skrivena iza mora“.

“ Ni sanjala nisam da ću ovoliko dugo, odnosno zauvek da ostanem u Australiji “ priča Toda. “ Otišla sam sa mužem na kratko, jer je i on imao nameru da se vrati u domovinu svojih predaka, ali stigla su deca, pa onda ono čuveno „da zaradim još za ovo i za ovo“ i tako iz godine u godinu i evo više od tri decenije sam tamo. U početku mi je bilo teško, bila sam jako nostalgična, ali sam vremenom upoznala dosta naših ljudi, i stranaca, naravno, tako da sada mogu da kažem da je Australija moja zemlja, mada se trudim da što češće dolazim u domovinu.

U početku je Toda, kao i svi useljenici, radila sve poslove. Biranja nije bilo. Ipak, svaki slobodan trenutak koristila je da nešto napiše, jer to je ono što je najbolje znala da radi.

“ Pisala sam uporedo poeziju i tekstove za naša glasila “ priča Toda. “ Vremenom su počela da stižu i priznanja. Dobitnik sam nagrade australijskog udruženja pisaca, dvostruki sam dobitnik „Zlatnog pera“, nagrade Udruženja srpskih pisaca „Zora“ u Australiji, član sam udruženja pesnika u Australiji, Americi i Udruženja književnika Srbije. Moje pesme zastupljene su u nekoliko svetskih antologija, a pesma Apokalipsa uvrštena je među dvadeset pet najboljih pesama koje su štampane u Americi.

Ne voli Toda da priča mnogo o sebi. Ono što ima da kaže, veli, učini kroz pesme. Priča o životu u ovoj dalekoj zemlji i o divnim našim ljudima koji tamo borave.

“ Proputovala sam čitavu Australiju, bila gost naših dobrih ljudi, naših udruženja “ priča Toda. “ Starije generacije i njihovi naslednici su se dobro snašli, ali teško ide onima koji su iz raznoraznih razloga tamo stigli u poslednjih petnćstak godina. Naši ljudi se okupljaju u udruženjima, klubovima i oko naše pravoslavne crkve. Tu se druže, razmenjuju informacije, dogovaraju o nekim akcijama.

Posebno su naši iseljenici tamo pokazali patriotizam u vreme bombardovanja NATO-a. Bilo je teško, kaže naša sagovornica, u to vreme kada su mediji sa svih strana bombardovali javnost o Srbima kao lošim momcima demonstrirati i tražiti podršku drugih.

“ Svaki dan se okupljalo oko deset hiljada ljudi “ priča Toda. “ Uz nas su bili Rusi, Grci, Makedonci, Kinezi, Vijetnamci… Njihove novine bile su pune pozitivnih priča o nama.

Naši mladi se mešaju i druže sa vršnjacima pristiglim iz brojnih zemalja, dok se stariji uglavnom drže svojih zemljaka, priča Toda. Uveče, posle šest sati kada ulice Sidneja opuste, mladi odlaze u diskoteke, dok se naši ljudi okupljaju u klubovima i udruženjima. Sastaju se i u našim crkvama. U Sidneju ih ima pet. Naravno, organizuju se i udruženja u kućnim varijantama, a vikendom odlaze na piknik na plaže, što su naši prihvatili od domaćina, jer je to njihov glavni provod.

“ U Australiji je sve dozvoljeno ukoliko je, naravno, u zakonskim okvirima “ priča Toda. “ U „Zemlji kengura“ živi oko 150 nacionalnosti i svima je dozvoljeno da gaje svoju kulturu i čuvaju tradiciju. U svim klubovima i udruženjima mogu da se ističu nacionalna obeležja, ali ovim redom. Prvo mora da stoji zastava Australije i kraljičina fotografija, a posle može ko šta hoće da kači: Dražu, Tita, Slobu… Stabilna je to zemlja. Cenim ih jer poštuju zakone i štite svog čoveka, pa tek onda sve ostalo.

Ovih dana se Toda vraća u Sidnej. Nije to zbog zime koja dolazi, niti leta koje tamo stiže. Draža je njoj, veli beogradska košava od sidnejskog sunca, ali je, ipak, njen život tamo. Sve što je u životu postigla, postigla je tamo, najlepše stvari dogodile su joj se na petom kontinentu. A ima i jednu veliku obavezu koju je sama sebi nametnula. Da unuke uči srpski jezik, kao što je to činila sa svojom decom.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here