Kraljica, pa Tito

32

U početku je, kao i svi useljenici, radila sve poslove. Sada, posle trideset godina života u Sidneju, najveća joj je obaveza da unuke uči srpski jezik.

Iz rodne Bajine Bašte Toda Matić-Medić krenula je put daleke Australije pre nešto više od tri decenije. Školovala se tada u Beogradu gde je upoznala šarmantnog Mileta, australijskog državljanina, i po ko zna koji put potvrdila da ljubav ne zna za granice. Živi u Sidneju, penzioner je, piše poeziju i honorarno uređuje stranice namenjene kulturnim zbivanjima u časopisu Svetski srpski glas. Ovih dana je u Beogradu gde promoviše svoju petu knjigu pesama „Zemlja skrivena iza mora“.

“ Ni sanjala nisam da ću ovoliko dugo, odnosno zauvek da ostanem u Australiji “ priča Toda. “ Otišla sam sa mužem na kratko, jer je i on imao nameru da se vrati u domovinu svojih predaka, ali stigla su deca, pa onda ono čuveno „da zaradim još za ovo i za ovo“ i tako iz godine u godinu i evo više od tri decenije sam tamo. U početku mi je bilo teško, bila sam jako nostalgična, ali sam vremenom upoznala dosta naših ljudi, i stranaca, naravno, tako da sada mogu da kažem da je Australija moja zemlja, mada se trudim da što češće dolazim u domovinu.

U početku je Toda, kao i svi useljenici, radila sve poslove. Biranja nije bilo. Ipak, svaki slobodan trenutak koristila je da nešto napiše, jer to je ono što je najbolje znala da radi.

“ Pisala sam uporedo poeziju i tekstove za naša glasila “ priča Toda. “ Vremenom su počela da stižu i priznanja. Dobitnik sam nagrade australijskog udruženja pisaca, dvostruki sam dobitnik „Zlatnog pera“, nagrade Udruženja srpskih pisaca „Zora“ u Australiji, član sam udruženja pesnika u Australiji, Americi i Udruženja književnika Srbije. Moje pesme zastupljene su u nekoliko svetskih antologija, a pesma Apokalipsa uvrštena je među dvadeset pet najboljih pesama koje su štampane u Americi.

Ne voli Toda da priča mnogo o sebi. Ono što ima da kaže, veli, učini kroz pesme. Priča o životu u ovoj dalekoj zemlji i o divnim našim ljudima koji tamo borave.

“ Proputovala sam čitavu Australiju, bila gost naših dobrih ljudi, naših udruženja “ priča Toda. “ Starije generacije i njihovi naslednici su se dobro snašli, ali teško ide onima koji su iz raznoraznih razloga tamo stigli u poslednjih petnćstak godina. Naši ljudi se okupljaju u udruženjima, klubovima i oko naše pravoslavne crkve. Tu se druže, razmenjuju informacije, dogovaraju o nekim akcijama.

Posebno su naši iseljenici tamo pokazali patriotizam u vreme bombardovanja NATO-a. Bilo je teško, kaže naša sagovornica, u to vreme kada su mediji sa svih strana bombardovali javnost o Srbima kao lošim momcima demonstrirati i tražiti podršku drugih.

“ Svaki dan se okupljalo oko deset hiljada ljudi “ priča Toda. “ Uz nas su bili Rusi, Grci, Makedonci, Kinezi, Vijetnamci… Njihove novine bile su pune pozitivnih priča o nama.

Naši mladi se mešaju i druže sa vršnjacima pristiglim iz brojnih zemalja, dok se stariji uglavnom drže svojih zemljaka, priča Toda. Uveče, posle šest sati kada ulice Sidneja opuste, mladi odlaze u diskoteke, dok se naši ljudi okupljaju u klubovima i udruženjima. Sastaju se i u našim crkvama. U Sidneju ih ima pet. Naravno, organizuju se i udruženja u kućnim varijantama, a vikendom odlaze na piknik na plaže, što su naši prihvatili od domaćina, jer je to njihov glavni provod.

“ U Australiji je sve dozvoljeno ukoliko je, naravno, u zakonskim okvirima “ priča Toda. “ U „Zemlji kengura“ živi oko 150 nacionalnosti i svima je dozvoljeno da gaje svoju kulturu i čuvaju tradiciju. U svim klubovima i udruženjima mogu da se ističu nacionalna obeležja, ali ovim redom. Prvo mora da stoji zastava Australije i kraljičina fotografija, a posle može ko šta hoće da kači: Dražu, Tita, Slobu… Stabilna je to zemlja. Cenim ih jer poštuju zakone i štite svog čoveka, pa tek onda sve ostalo.

Ovih dana se Toda vraća u Sidnej. Nije to zbog zime koja dolazi, niti leta koje tamo stiže. Draža je njoj, veli beogradska košava od sidnejskog sunca, ali je, ipak, njen život tamo. Sve što je u životu postigla, postigla je tamo, najlepše stvari dogodile su joj se na petom kontinentu. A ima i jednu veliku obavezu koju je sama sebi nametnula. Da unuke uči srpski jezik, kao što je to činila sa svojom decom.

POSTAVI ODGOVOR