Kao upravnik škola u Srbiji i član Praviteljstvujuščeg Sojveta, Dositej Obradović vršio je javne poslove bez plate, o čemu u jednom pismu i sam svedoči: „Plaće ovde nikakve ne imam, kromje prepitanija. Od kad sam prešao ovde (u Srbiju), nijedna ‘Geografija’ nije se prodala niti se ovde za knjige mari … I sam umereno živim. Ne tužim se, no kažem što jest”. O Dositejevom oskudnom životu u Beogradu, u jednom izveštaju, piše i ruski poslanik u Srbiji, Konstantin Rodofinikin: „A jeromonah Dositej, koji je nadziravao za sinom Crnoga Đorđa, premda je imao kod mene kost i kvartir, ali za to lišavao se svakog sredstva za pribavljanje sebi odela, nepolučujući nikakve plate. Ovaj čovek, polzujući se poverenjem i uvaženjem, može se reći, nije mogao opstati bez ičije pomoći, koju pomoć ja sam se rešio i njemu davati, premda vrlo umerenu”.
Reklama
Ondašnja srpska vlast je nakon Dositejeve smrti 1811. godine priredila javnu rasprodaju njegove imovine, a koja je izvršena za tili čas. Vojvoda Mladen Milovanović, čovek strastan za bogatstvom, nije mogao da sakrije čuđenje pred tako siromašnom zaostavštinom. Na to mu je Relja Banaćanin, čuven domišljan, dobacio: „Da! Ovoga starca jedva i za toliko beše…, al’ kad stanemo tvoje prodavati, taman dve godine imaćemo posla!”. Preostala i neprodata Dositejeva skromna ostavina izgorela je zajedno sa nekadašnjom Hadži-šejh Muhamedovom tekijom u kojoj je časna starina proveo poslednje dane. Tekija je, sa izuzetkom Šejh-Mustafinog turbeta koje stoji i danas, stradala u požaru prilikom turskog bombardovanja Beograda 1813. godine. Zato u Muzeju Vuka i Dositeja danas nema ni jedne jedine sitnice koja je pripadala Dositejevim ličnim stvarima.
Luka M. Mladenović, Hadži-šejh Muhamedova tekija, grafika (kolorisano), 1988. (nastala na osnovu starijeg crteža iz 1865). U kući levo zasedao je Praviteljstvujušču Sovjet i u njoj je poslednje dane života proveo Dositej Obradović. Ova kuća danas više na postoji.
Izvor: Muzej Vuka i Dositeja
