Emigracija za početnike
Jugosloveni su od malih nogu naučeni na putovanja
Krajem XX veka svi Jugosloveni su postali emigranti. Pri tome, mnogi nisu ni nos promolili ispod svog jorgana – jednostavno, probudili su se u nekim drugim državama nastalim na teritoriji svoje bivše domovine. Neki su, međutim, ustali, umili se i izašli napolje.
Prvi čine unutrašnju, a drugi spoljnu emigraciju. Između njih postoji mnogo sličnosti i jedna razlika: unutrašnji emigranti nerado pominju svoje jugoslovensko poreklo. Posle svega što se desilo, paze da ne povrede osećanja svojim novim domaćinima i da, zauzvrat, ne dobiju po zubima. Spoljni emigranti se, pak, ne kriju, i ističu svoje poreklo ko pavijan zadnjicu. To čine zato što im se može, zato što ih ništa ne košta i zato da bi se razlikovali od svoje bivše braće.
Ne samo da su svi Jugosloveni otišli u emigraciju, oni su iz nje i došli. To se desilo kada je grupa austrougarskih emigranata, članova Jugoslavenskog odbora iz Rima, osnovala svoju zemlju u Londonu, a zatim je patentirala u Parizu. Jugosloveni su posle otišli na Krf da se sa Srbijancima dogovore šta dalje, i još posle u Versaj, da izlupaju pečate.
Tako su Jugosloveni od malih nogu naučeni na putovanja.
Od svih emigranata najdalje su dogurali Beograđani. Oni su u poslednjem veku neprestano menjali adrese, seleći se od Austrougarske i Srbije, preko Eshaezije i Jugoslavije, do nečega što je ćosić zvao SRJ, a Koštunica SCG, dok napokon nisu stigli tu gde jesu. A kako su izlazili na kraj sa šizofrenim promenama političkih raspoloženja, društvenih sistema, državnih ideologija i ličnih uverenja – to samo oni znaju.
U vreme kada su veliki Jugosloveni – predsednici republičkih CK, generali JNA i pisci školske lektire počeli da cepaju Jugoslaviju ko svinja masnu krpu, mali Jugosloveni su, koristeći gužvu, zbrisali u vidu lastinog repa. U onom gušanju i roptanju na njih niko nije obraćao pažnju. Pridružio im se i jedan deo nacionalno nesvesnih omladinaca, koji su početkom 90-ih bili zreli za mobilizaciju, ali su odlučili da umesto toga iskoriste svoje biračko pravo. Pa su glasali nogama
A bilo je i onih, poput jednog bivšeg gradonačelnika Beograda, kojima su same vlasti pomogle da se spakuju. Takvi su bili diskretno deložirani, i to kroz zatvorena vrata. Ali to već nisu bili emigranti, nego egzilanti. S druge strane, bilo je i onih koji su postali emigranti, a da se nisu ni mrdnuli s Krsta, čubure ili Dorćola.
Tako da je emigracija jedan krajnje rastegljiv pojam.
Za razliku od Jugoslovena koji su išli u emigraciju, njihova braća su odlazila u dijasporu. Takvi danas žive u nacionalno kompaktnim zajednicama i ne mešaju se mnogo s ostalima. Pate za „zavičajem”, a utehu traže u rakiji (kad je ima), satelitskoj televiziji i internetu, preko koga razmenjuju poruke, vesti i recepte za sarmu. Najsrećniji su kad ih službenici ambasade zemlje – matice pozovu na prijem povodom Dana državnosti. Takvima posle iz zahvalnosti dostavljaju spiskove ukućana, čak i ako među njima ima vojnih obveznika.
Jugoslovenski emigranti se pak trude da imaju što manje veza s raznim ambasadama i veleposlanstvima, kad već nemaju svoje. Uprkos različitim zastavicama kojima mašu, između iseljenika iz bivše Jugoslavije postoji neka instinktivna solidarnost. Jer, svi su oni samo stranci. Kad su zajedno, ponašaju se pristojno i koriste jezik koji, iz obzira prema bivšim sunarodnicima, nazivaju „naški”.
Pripadnici dijaspore najviše cene svoje sveštenike, a emigranti svoje političke. Reč je o kremu emigracije, naslednicima onih émigré koji su u starim filmovima vodili debate o revoluciji i slobodi preko boce vina i u društvu lepih žena. Takvi uglavnom potiču iz istočne Evrope. Među Jugoslovenima ih nema mnogo, zato što mi nikad nismo ni imali prave disidente. Osim one dvojice. Ali jedan se u međuvremenu vratio, a drugi nigde nije ni odlazio.
Za razliku od Jugoslovena, Srbi i Hrvati su proizvodili političku emigraciju kۥo Alija Sirotanović mrki ugalj. Udarnički. Ali ona je za jugoslovenske vlasti uvek bila samo emigrantsko podzemlje ili jednostavnije – banda. Posle su se vlasti odjednom promenile, predomislile i pružile ruku pomirenja dojučerašnjim neprijateljima – ustašama, četnicima i, s posebnim pijetetom, pripadnicima Legije stranaca.
Jugoslovenski exodus 90-ih bio je dvosmeran. S jedne strane, odlazili su zeleni i preplašeni diplomci („odliv mozgova”), a s druge se vraćali iskusni i u svetu već afirmisani stručnjaci raznih profila i talenata. Neki su specijalizovali izbacivanje po diskotekama, neki razvlačenje testa po picerijama, a neki rad sa sefovima i bankama. Kad su shvatili da je kod kuće, ipak, najbolje, oni su stečeno znanje i veštine stavili na raspolaganje novim vlastima širom bivše Jugoslavije, na obostrano zadovoljstvo. A o uzajamnoj koristi i da ne govorimo. Tako da su od svih bivših emigranta, jedino demokrate ostale bez svog parčeta torte. Njih i dalje niko ne zarezuje, kao što ni onda nije.
Emigraciju, pored emigranata, naseljavaju i naši radnici na privremenom radu u inostranstvu („pečalbari”). Oni su tu još od drevnih vremena, kad su granice bile otvorene i kad su ih još primali da rmbače. Svojevremeno su došli s koferima zaključanim katancima (da im Švajcarci i Norvežani slučajno ne maznu cipele), i s ciljem da ostanu godinu-dve, dok ne uštede za traktor ili ženidbu. To se po pravilu završavalo deviznom penzijom. U međuvremenu su štedeli, deponujući život u neko bolje vreme. Koje je već nastupilo.
Najveći broj naših ljudi na privremenom životu u inostranstvu nisu međutim ni emigranti, ni egzilanti, ni gastarbajteri, već izbeglice. Da bi neko bio izbeglica mora da ispuni najmanje dva uslova: prvo, da u zemlji u kojoj je rođen strahuje za svoj život, i drugo, da govori ijekavski. Izuzetak su samo stanovnici Kosova, koji su u jednom trenutku svi postali izbeglice, a da nisu znali ni reč ijekavskog, a većina bogami ni ekavskog. Pri tome, ogroman deo izbeglica nije odmakao dalje od onoga što se eufemestički zove zemlje u okruženju. Samo je mali broj uspeo da se iz tog okruženja probije.
Paradoksalno je, međutim, da među izbeglicama gotovo da nema Jugoslovena. Na prvi pogled, svaki Jugosloven je po definiciji trebalo da dobije status izbeglice. Ali da je neko još i njih uveo u ionako suludu priču o Srbima, Hrvatima i ostalim Bosancima, došlo bi do potpunog raspada sistema, standarda i procedura UNHCR. činovnicima bi jednostavno poispadali osigurači.
Tako da Jugosloveni nisu imali mnogo izbora.
Pa su se jednostavno vratili tamo odakle su došli.
beogradski publicista, živi u Dablinu, autor knjige „SFRJ za ponavljače”
Dejan Novačić
