Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

„Ајнхард (775 – 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу – биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.“ 

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави.

Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматинску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис — мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима.

Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. И Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.4

Нико од наших историчара не расправља о овој чињеници — да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији — коју наши историчари прекрштавају у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!

Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.6

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих. Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

Напомене:

01 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 7.
02 Проф. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд, 1985, стр: 8. и 9.
03 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 83.
04 Исто, стр. 84.
05 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 60.
06 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
07 Исто, стр. 36.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Трипод