Na ovogodišnjem trećem po redu srpsko-norveškom književnom i kulturnom susretu u organizaciji Saveza srpskih stvaralaca Skandinavije, prvi dobitnik nagrade ovog vrednoj kulturnog događaja u Skandinaviji Nenad Andrejević nije mogao da prisustvuje.
On je organizatorima poslao pismo u kome se zahvaljuje na pozivu i ujedno izvinjava što mu zdrastveni razlozi nisu dozvolili da bude sa njima. „Moje premorene godine su učinile svoj zadatak, osećam slabost posle svih godina napornog rada”, napisao je u svom emotivnom pismu.
Reklama
Vajar, likovni umetnik i književnik Nenad Andrejević uz pismo prosledio je i fotografiju iz detinjstva – trenutak kada ga je „rođak buduće majke uzeo iz staračkog doma i doveo u kuću u ulicu Branka Radičevića 26”. Na slici drži desnu ruku kojom su ga, kako se priseća, „Cigani učili da prosi”. „Tako je počeo moj pravi život, konačno sam dobio majku”, naglašava.
Tom prilikom književnim stvaraocima iz Skandinavije on je poslao svoju životu pesmu Da su mene pitali, ne bi bio rođen…” uz reči hvale za sve što su organizatori učini za njega. On im je tada poručio da fizički neće biti prisutan sa njima, ali u mislima uvek.
Hvala vam za sve što ste učinili za mene i želim vam dobar provod ova dva dana. Ja ću u mislima biti sa vama“, poručuje Andrejević uz srdačne pozdrave porodici.
„Da su mene pitali, ne bih bio rođen…”
Da su mene pitali, ne bih bio rođen
sa zvezdom palom na obalu reke.
Da su mene pitali, ruglo majke
krila bi tajna noći prokletstvo nekrštenih.
Da su mene pitali, u pesku obala
moji inicijali bi značili život.
Da su mene pitali, zlobnici rođena,
u ime morala znali bi zašto postojim.
Da su mene pitali… kraj će biti kao kod svih.
Za portal Rasejanje.info Branko Dimović Dimeski
