Златни тандем српског фудбала јури амерички сан

Први тренер Чикаго Фајера Вељко Пауновић и његов помоћник Марко Митровић

  1. 13. 07. 2019.

Америчка женска фудбалска репрезентација поново је освојила врх у женском фудбалу. Србија је традиционално увек више била окренута мушким репрезентацијама, а последње злато на светском првентсву освојила је млада репрезентација 2015. на Новом Зеланду. Водили су је Вељко Пауновић И Марко Митровић, који сада воде тим Чикаго Фајер и имају велике наде за овај тим – о чему су говорили у ексклузивном интервјуу за Глас Америке.

Многима је деловало као да је после великог успеха са младом српском репрезентацијом Вељко Пауновић само нестао. Човек који је рођен да игра фудбал и да мотивише сараднике, сада у новом животном изазову: тамо где фудбал није најважнија споредна ствар на свету, покушаће да направи још једно чудо са тимом Чикаго Фајер. И оданде прати шта се дешава у српском и европском фудбалу.​

“Пратим српски, светски и све, свуда где се игра фудбал. Наш фудбал је за мене увек богат великим талентима, пун талентованих играча. Мислим да има пуно играча који су непримећени и запостављени у односу на наше окружење које је у одређеним клубовима боље, у некима је мање боље, тако да се ту пуно играча пропусти”, каже Вељко Пауновић у разговору за Глас Америке.

Вељко је у Америку повео и своју „десну руку“ Марка Митровића

“Вељко кад ме је позвао да радимо заједно после тог перода у репрезентацији, радо сам прихватио позив у Америку. Некакако наш фудбалски живот је онако, гастрабајтерски, тако да смо увек спремни за различите изазове. Мени је ово пета земља у којој живим као играч и као тренер. Наравно, информисали смо се пре тога о свему, о лиги, о клубу, о томе где идемо, пре свега то је био спортски мотив. Америка је супер земља за живот, тако да из овог угла сада, 4 годне касније мислим да смо донели праву одлуку”, оцењује за Глас Америке помоћни тренер клуба Чикаго Фајер Марко Митровић. ​

Иако веома далеко од свега, у контакту су са људима из српског фудбала

“Пуно имам колега тренера од којих и данас тражим савет и у контакту сам и причамо. Имам и бивших сарадника у репрезентацији, исто тако бивших саиграча који су данас тренери и са којима се чујем. Медју њима су Бата Мирковић, Косановић, мој тренер Милош Радаковић који ме је уз оца тренирао кад сам имао десет и 12 година у млађим категоријама Партизана, исто тако Сашу Ивића с којим смо заједно играли и касније смо остали у контакту, тако да су то наши људи преко којих остајем у контакту са фудбалом. Све што могу да кажем да је наш фудбал и даље жив, какав такав, и даље жив”, рекао је Пауновић.

Вељко каже да јесте хтео да остане у српском фубалу, али додаје да није било нити сукоба, али ни прилике.

“Заправо се ништа није десило, заправо се завршио мој уговор, иако сам један период провео као координатор млађих селекција, што ми је било стварно једно задовољство, радећи у тој једној улози са Митром Мркелом и Савом Милошевићем. Ето нисам споменуо Мркелу, са њим се исто чујем када причамо о нашем фудбалу”.

За клуб Чикаго Фајер игра и Бастијан Швајнштајгер

За Чикаго Фајер игра и „српски зет“, некадашњи капитен немачке репрезентације Бастјан Швајнштајгер, али и двојица фудбалера из Србије – Немања Николић и Александар Катаи.

“Фудбал је овде другачији него у Европи, мало је другачија култура. Не могу да кажем да нема толико страсти, постоји дан после утакмице, није као да се све завршава са утакмицом. Мало другачије људи доживљавају спорт, што у неку руку овде некада више волите оно тамо што је било некада, некад вам и ово прија, одмори вас”, сматра Марко Митровић.

Са друге стране фудбал је у замаху у Америци, а женска репрезентација четврти пут на светском врху!

“Има две ствари о Америци које људи треба да знају: прво фудбал расте, и ја разумем да они гледају фудбал у Америци где је некада био. У Америци фудбал је једно, не може да мери са најјачим лигама у Европи, али вероватно једна од десетак најбољих лига на свету и лига која пуно расте, тако да из тог угла, мислим да сваком играчу је да додје овде и игра –изазов”, каже Митровић.

Изазов је одвојеност од породице и пријатеља

“Мајка има визу, и она може да додје кад год хоће, два брата и сестра немају са обзиром на то да није лако ући у тај процес за визу, то је компликовано, фале ми они, моја два брата и сестра. Што се тиче пријатеља, јако ми недостају, и за то, медјутим, постоје могућности. Ја често путујем да гледам утакмице, гледам играче, поготово кад је овде крај сезоне, а не поклапају нам се сезоне тако да се видимо. У контакту смо увек, не могу да кажем да сам неки носталгичар велики, ја сам човек света и увек сам путовао, ја сам више од пола живота живео у иностранству”, прича Пауновић.

За крај, шта ова двојица врсних тренера могу да поруче некоме ко сада пика фудбалску лопту и машта о великој каријери?

“Мислим да је суштина у томе да се концентрише на оно што је најважније то је развијање фудбалских квалитета, како физичких тако менталних, то је много важно, исто тако техничких и тактичких. Изнад свега ставио бих да је најважније да имају циљ и да теже ка том циљу. Кад имају циљ, наћи ће увек начин и шта им је потребно и како у том правцу да се развијају менталитет за то, фокус на тај циљ и да увек гледају да дају све од себе, да дају најбоље штп могу да дају, да буду самокритични”, закључује тренер клуба Чикаго Фајер.

“Мислим да та нека социјална едукација коју немамо на терену, додир са другим људима, са другачијим размишљањима, пуно може да нам опомогне. Могу да кажем да сам био на јако високом нивоу што се тиче математике у Математичкој гимназији и обавезама које сам имао у школи, али сам упоредо дебитовао за Први тим Звезде са 17 година. Могао сам да будем много успешнији и много више да урадим, али мислим да обе ствари могу да иду једна са другим”, каже Марко Митровић за Глас Америке.

„Српска стварност“ / Ивана Константиновић – „Глас Америке“ /

Original Article