Zvonimir Popović je dobitnik visokih književnih nagrada u Švedskoj i smatra se jednim od najistaknutijih savremenih pisaca ove zemlje. Iako švedska štampa o njemu ne štedi reči hvale, on je još uvek mnogo poznatiji u ovoj skandinavskoj zemlji nego u svojoj otadžbini. Za sebe kaže da je Srbin i po krvi i po kulturi, ali i na neki način i Šveđanin, jer je državljanin te zemlje.
– I iz tema mojih knjiga, koje sam pisao zato što sam osećao da moram da ih napišem, vidi se da su negde između Srbije i Švedske i nikako se ne mogu rastati od tih zemalja. To je moja sudbina i verovatno će to biti i sudbina mojih knjiga – kaže Popović.
Pošto živi u Švedskoj i piše na švedskom jeziku, pitali smo ga da li njegove knjige možemo smatrati srpskim romanima.
– O tome ne odlučujem ja. To su ljudski romani i za sada je jedina prepreka jezik. Ja se trudim da budem univerzalan, ne lokalan, pa prema tome ne bih se vezao ni za Švedsku.
Među najvećima
Kritičar u kulturnom programu Švedskog državnog radija Kjel Albin Abrahamson upoređuje Zvonimira Popovića sa DŽozefom Konradom i konstatuje da on daje isti toliki doprinos razvoju švedskog jezika koliki je Konrad dao razvoju engleskog, te da ime Zvonimira Popovića, ako nastavi ovim tempom, treba ubuduće da stoji uz imena najvećih švedskih savremenih pisaca.
List „Norchepings Tidningar“ obrazložio je svoju nagradu književniku srpskog porekla ovim rečima:
„Zvonimir Popović se nagrađuje Brokmanovom nagradom za 2001. godinu zato što je na švedskom jeziku napisao dva romana koje je kritika posula ružama i kroz njih preneo iskustva življenja u graničnom pojasu između dve kulture, i zato što je preveo više savremenih švedskih pisaca na srpski jezik i na taj način stvorio vitalnu i obostranu razmenu između dveju kultura.“
Za Zvonimira Popovića se s razlogom može reći da je miljenik švedske kritike i medija. Ovdašnja književna kritika je svaku od njegovih knjiga dočekala obiljem pohvala, kako u najvećim dnevnim listovima tako i u tridesetak lokalnih i regionalnih glasila širom Švedske. Posebnu pažnju su mu posvetili na švedskom radiju i televiziji.
• Uspeh koji ste postigli u Švedskoj nije primećen u otadžbini?
– I ja sam iznenađen jer sam Srbin i počasni član Udruženja književnika Srbije, ali se to prećutkuje. Za vreme Titove i posttitovske epohe to mi je bilo jasno. Ja sam bio švedski državni činovnik i čak je našim ljudima savetovano da se zbog toga ne druže sa mnom.
Ne znam zašto je sada ovako i zašto je švedska štampa napisala sigurno hiljadu puta više o mom književnom radu nego srpska. Doduše, knjige su pisane na švedskom jeziku, pa to ima svoj učinak – dodaje Popović sa velikom dozom razumevanja, ali napominje da je jedan roman već preveden na srpski, a da je prevod drugog pri kraju.
• U vašem poslednjem romanu „Vlažni pesak“ dodirujete potkazivački mentalitet bivšeg režima.
Srbin iz Crne Gore
Zvonimir Popović rođen je 3. 12. 1934. u Beranama. Roditelji su mu bili Srbi. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Jagodini, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1961. godine. Došao je u Švedsku 1963. i na Stokholmskom univerzitetu diplomirao slavistiku na katedri za slovenske jezike 1967. Od 1969. do kraja 1996. radio je u švedskoj državnoj administraciji na mestima prevodioca, eksperta za jezik i na kraju kao direktor sektora.
član je Saveza književnika Švedske, švedskog PEN-a, Udruženja švedskih novinara i Udruženja autorizovanih prevodilaca. Osnovao je i izvesno vreme uređivao časopis „Lastavica“, namenjen jugoslovenskoj deci u Švedskoj. Počasni je član Udruženja književnika Srbije. Piše i na srpskom i na švedskom jeziku, na kome je do sada objavio tri romana.
– Kada je izbio rat i kada su se promenile prilike u Srbiji, dešavalo se da mi prilaze ljudi i hoće da mi kažu da su oni bili ti potkazivači i da se izvine na neki način. Posle sam dugo vodio razgovore sa ljudima iz bivše vlasti i oni su potvrdili da je tako bilo. Pokušao sam da proniknem ko su ti ljudi zapravo bili. Sada ih znam i po imenu.
• U knjizi „Tamni vilajet“ pominjete slučaj ulaska u pećinu i kajanja oko uzimanja ili ne uzimanja kamenčića.
– Svi mi živimo, rađamo se i umiremo u mraku. često ne vidimo mogućnost da nešto učinimo i ostvarimo. Veliki broj ljudi koji su došli ovamo našao se u situaciji duboke zbunjenosti, gde su im sa jedne strane govorili – ne mešajte se u unutrašnju politiku nove zemlje, a sa druge strane su im poručivali da dođu i uključe se u život i prime državljanstvo. Bili su zbunjeni i nisu mogli da se opredele ni za jednu stranu. To je slika mnogih naših ljudi koji ovde žive u mraku, pipajući i potucajući se, ne videći dragulje oko sebe – kaže Zvonimir.
Popovićeva nagrada
Zvonimir Popović je od književne nagrade koju je dobio u Norčepingu osnovao godišnju nagradu koja nosi njegovo ime i dodeljuje se izuzetno pismenom đaku Jagodinske gimnazije. Prva nagrada dodeljena je 2004. godine i pored novčanog dela nagrađeni učenik Aleksandar Simić bio je gost porodice Popović u Švedskoj, dve nedelje, sa svim plaćenim troškovima.
Međutim, Popović ne zaboravlja da skrene pažnju koliko je važno sačuvati identitet.
– Ako pokušavaš da postaneš potpuno novi čovek kada dođeš u novu zemlju, na kraju gubiš samog sebe. Identitet se može bogatiti, ali se ne može potpuno promeniti. Brisanje identiteta kao što talas briše crteže sa peska ne vodi daleko – zaključuje Popović.
