Juni je mesec kada 65-godišnji Ilija Klobučar spakuje kofere, pozdravi se sa porodicom u Sedertelju u Švedskoj i doputuje u Beograd da na čuburi, naselju gde je odrastao, napuni baterije, kako kaže, za sve prilike i neprilike koje će se smanjivati u narednoj godini. Boravak od desetak dana u gradu mladosti do tančina je isplaniran, a u samom vrhu slatkih obaveza je i dolazak u beogradsko Dopisništvo „Vesti“ i davanje priloga za nekog od štićenika Humanitarnog mosta.
I ove godine učinio je to u ime svog trogodišnjeg unuka Alfreda Kolobučar Jansena. Dvoipogodišnjoj Nikolini Petković, rođenoj u Boru bez oba oka, darovao je 1.000 švedskih kruna, baš kao i prošlog juna.
– Pročitao sam da su zemljaci iz Amerike kupili Petkovićima kuću u Smederevskoj Palanci. Iskreno sam se obradovao zbog cele porodice. Svi su se napatili odlaskom iz rodne đakovice. Ipak, nadraže mi je zbog male Nikoline. NJoj je sigurno bilo najteže. Teško mi je i da zamislim slepo dete kako se kreće u prenatrpanoj hotelskoj sobici…
Posao na vidiku
Jugoslav Petković, metalac po zanimanju, završio je besplatnu obuku u „Goši“, za prekvalifikaciju u zvanje zavarivača.
– Ostaje mi još neka vrsta „diplomskog“ ispita i mogu da konkurišem za stalni posao. Ponekad mi se čini da se sve ovo drugom događa. U isto vreme okupiću porodicu u našoj kući i hraniti je svojom platom! – kaže ushićeno Jugoslav Petković, koji od 1999. godine živi po izbegličkim centrima i od tuđe pomoći.
Tu Ilija Klobučar zastade jer suze potekoše. Brzo ih obrisa i nastavi da priča: – Dobro je što sam i ove godine odustao od susreta sa Petkovićima. Vidite, ne mogu da obuzdam osećaje. Tako je i u Švedskoj, kad god nešto pročitam o tom detetu ili vidim njenu sliku, zaplačem. Nadao sam se da sam „očvrsnuo“ od prošle godine i hteo da, uz vašu pomoć, ugovorim susret sa celom porodicom, da ih odvedem negde na ručak, uručim donaciju, častim sa po 1.000 dinara stariju decu Jugoslava i Snežane.
Pokloni Mladenu i Brani
– Hvala čika Iliji. Evo, i ja sam ganut i ne znam šta bih rekao. Prošle godine nas je zvao telefonom. Možda će i sada, ali ako ne pozove želi da zna da ćemo ovih 1.000 kruna potrošiti za kupovinu nekog komada nameštaja za dečju sobu. Mladen, koji ima 12 godina i završava peti razred i osmogodišnja Brana, odličan đak drugog razreda, broje svoje poslednje dane u Boru. Obradovaće se i novčanom poklonu. Ja sam pripremio da im dam po 500 dinara, a sad će dobiti tri puta više zahvaljujući divnom čoveku koji misli na njih – rekao je Jugoslav Petković, preuzevši donaciju u Dopisništvu „Vesti“.
čitam da su Mladen i Brana fina deca i dobri đaci i da roditelji čekaju da se školska godina završi pa tek onda svi presele iz Bora u novu kuću u Smederevskoj Palanci. Mislim da je to pametna odluka. Kažite da ih čika Ilija mnogo pozdravlja, a Brani i Mladenu da ga posebno raduje što su nežni i puni strpljenja za svoju slepu sestricu.
Suze ponovo ovlažiše oči starog čuburca. Beše to znak da je vreme za rastanak. Pozdravljamo se uz obećanje da ćemo svaku reč preneti Petkovićima i nadu da ćemo se družiti i idućeg juna kako bismo obradovali malu Nikolinu, njenog brata i sestru ili neku drugu decu koja nisu rođena pod srećnim zvezdama.
