Rasuti na širokom prostoru dve nemačke pokrajine (Brandenburg i Saksonija), Lužički Srbi na jedvite jade opstaju kao narod i uspevaju da sačuvaju svoje osobenosti jer su više od hiljadu godina izloženi pritisku moćnog nemačkog okruženja. „Mi smo narod, a ne folklorna grupa“, kaže s gorčinom Ursula Mičazova, nastavnica osnovne škole u selu Krušvica (nemački Krosvic) u kojoj sedamdesetak đaka pohađa nastavu na jeziku Lužičkih Srba. NJen bes je razumljiv jer se u Nemačkoj oni najčešće spominju po raskošnom folkloru i neobičnim narodnim nošnjama…
Ova izjava kazuje dovoljno o mukama oko očuvanja nacionalnog identiteta oko 60.000 preostalih pripadnika ovog naroda naseljenog u onom uglu Nemačke, južno od Berlina, okrenutom ka Poljskoj i češkoj.
„Za nas su te dve susedne slovenske zemlje jedina Evropa koju znamo“, rekao je reporteru „Vesti“ pre izvesnog vremena poslanik u pokrajinskom parlamentu Saksonije Hajko Kozelj. Odande im stiže i jedina pomoć slovenske braće, pa su tako ulaskom češke i Poljske u EU prva dvojica njihovih evropskih komesara odmah poslala iz Brisela finansijsku pomoć baš Lužičkim Srbima.
Tim novcem je nedavno obnovljena rodna kuća pisca Hanzo NJepile u selu Rovno i pretvorena u zavičajni muzej. Ispred nje goste dočekuje domaćin Manfred Nike sa tradicionalnom čašicom rakije i potom objašnjava koliko su muka imali da naprave sve onako „Kak jo to bdžlo…“. U dvorištu ovog seoskog imanja se svake poslednje nedelje u septembru organizuje narodno slavlje, druge nedelje u januaru je svinjokolj, pa na proleće Uskrs, a krajem oktobra vašar.
Previše podela
Lužički Srbi govore dva dijalekta, žive rasuti u dve pokrajine, a podeljeni su i u crkvi na katolike i evangeliste. Za narod od 60.000 pripadnika – previše podela.
Dvojezični natpisi na svim tablama i saobraćajnim znacima dokaz su da u Gornjim (40.000) i Donjim Lužicama (20.000) žive pripadnici jedne od tri nacionalne manjine u Nemačkoj. Ostale dve čine Danci i Sinti. Nazivi mesta kroz koje prolazimo svedoče o slovenskim starosedeocima (Bela Voda, Velika Dubrava, Budišin, Lešće…).
Kad Srbi sa Balkana dođu u ove krajeve, brzo osete da su u gostima kod sebi bliskog naroda, spremnog da u srdačnom razgovoru potraži neke zajedničke reči, običaje. Predsednik njihovog društva „Domovina“ Jan Nuk je odavno i najpoznatiji borac za očuvanje nacionalnog identiteta.
– Skupo je sačuvati jednakost manjina, dvojezičnost mnogo košta – kaže nam Nuk tokom razgovora u školi u Krušvicama, gde đaci imaju sreće da uče iz udžbenika na jeziku svojih predaka.
NJihova učiteljica se žali da „Zorbi“ (kako ih Nemci zovu) nemaju političkog uticaja u Berlinu.
„Ovako mali broj birača ne uspeva da se izbori za više poslanika u Bundestagu (pored Marije Mihal). Nešto bolje smo zastupljeni u pokrajinskom parlamentu Saksonije“, kaže Ursula Mičazova.
Katolički sveštenik Gerhard Vornar ponosno kaže: – Mi smo narod, nacija – objašnjavajući stranim novinarima da u crkvi on propoveda na oba jezika odvojeno, a da obrede venčanja i sahrane vrši tako što meša nemački i svoj maternji jezik. On žali što nemaju više intelektualaca u svojoj sredini jer dosta mladih studira u obližnjem Drezdenu, ali se kasnije zapošljavaju širom Nemačke pošto u zavičaju nema posla za njih.
– Mi nemamo rezervnu domovinu ni maticu – priznaje sa setom Mirko Šmit, direktor osnovne škole u Krušvici. On kaže da je Nemac „po ustavu“, ali da je Lužički Srbin po svemu ostalom.
– Kao klinci smo igrali fudbal: Srbi, česi i Poljaci protiv Nemaca – kaže on.
đaci njegove škole govore danas četiri jezika (srpski, nemački, češki i engleski). Grupu stranih novinara, koja im je došla u goste iz Berlina, dočekale su četiri devojčice u narodnim nošnjama i otpevale četiri pesmice na pomenutim jezicima.
