TRETMAN
Pokažite mi vaše dokumente! Ispraznite džepove i izvadite sve iz kofera! Odvežite pertle i skinite kaiš! – naredio mi je službenik na ulaznim vratima.
Uradio sam tako, jer sam shvatio da ovde nema šale. Naime, našao sam se pod snažnom svetlošću reflektora, a svuda oko mene bila su namrgođena lica pod šapkama i šlemovima. Psi vučjaci besno su se propinjali uz ogradu i uz glasan lavež sevali su oštri zubu očnjaci.
– Ovo je vaš broj. Nemojte slučajno da ga izgubite, biće nevolje! – rekao mi je službenik, dajući mi cedulju.
– Pružite desnu ruku da vam uzmemo otiske prstiju! – strogo mi je naredio čovek u uniformi.
Odmah potom drugi policajac uhvatio me je za rame i priveo kod fotografa, koji me slikao iz profila, poluprofila i anfasa.
Zatim su me, bez reči objašnjenja, priveli u prostoriju u kojoj su na vratima i prozorima bile rešetke. Osvrnuo sam se i na drvenim klupama ugledao uplašene ljude sa lisicama na rukama i pravim pravcatim metalnim bukagijama na nogama. Svi su ćutali, osim jednog bundžije, koji je šefu odeljenja objašnjavao da je došlo do zamene identiteta.
Krupni policajac, koji je nervozno vitlao pendrekom, prišao mi je i detaljno me pretresao od cipela do kose.
Kada je bio gotov i ovaj neprijatni tretman, odveli su me do pulta za kojim je sedela punija gospođa sa punđom.
– Osnovni podaci! – podviknula je glasom od kojeg se ledi krv u žilama (nadmašila je čak i moju ženu).
Tu sam saznao da u moje osnovne podatke spada i devojačko prezime pokojne babe po ocu, imovno stanje tetka Radiše i boja kose ujne Dragice.
Uz povremeno udaranje vrhovima pendreka u leđa, sproveden sam u ordinaciju. Uzeli su mi krv, mokraću i dostojanstvo, pošto su mi detaljno pregledali sve otvore na telu. Nisam više imao ništa ni na sebi ni u sebi, pa su mi dozvolili da uđem u sledeću prostoriju, gde sam potpisao desetak izjava.
Kada se i to završilo, konačno sam stupio na tlo SAD – najslobodnije i najdemokratskije države na svetu!
