Ne znam kako je u ostatku sveta ali u Srbiji svako ko ima ambiciju i novac a nema obraza i odgoja, može da napravi ime i karijeru. U Srbiji je dovoljno da ste nevaspitani i da znate šta hoćete. Ako to imate- uspeh je zagarantovan. Svaki sistem vrednosti, vertikala talenta i darovitosti u Srbiji je srušena. Ne postoji.
Na televizijskim kanalima Beograda, u štampi glavnog grada Srbije, posebno u revijalnoj štampi, defiluju i pametuju lica koja do pre 20-ak godina nisu moga da progovore ni u komšiluku, na klupi ispred zgrade.
Sada je normalno da šminkeri, frizeri, fotografi, oni što puštaju muziku po klubovima…drže slovo o svemu i svačemu. NJih se pita, oni su zvezde, oni diktiraju javno mišljenje. Tu su i zanimanja koja donedavno nisu ni postojala; PR menadžeri, stručnjaci za odnose sa javnošću, marketinški agenti…sve to se ne skida sa tv-kanala i svi imaju šta da kažu.Jedino ne govore o onome od čega žive, o svom zanatu.
Slikaju ih po stanovima, pričaju o gastronomiji, o garderobi, o muzici, preporučuju knjige za čitanje iako nikada ništa nisu pročitali osim, eventualno, knjige utisaka u nekom restoranu.
Srbija je preplavljena knjigama samozvanih pisaca, netalentovanih, neobrazovanih i polupismenih individua željnih slave i lepog života. Šta se tu sve nije nakupilo; frustriranih žena, iskompleksiranih muškaraca, neiskazanih bolesnika, latentnih agresivaca…i svi pišu, komponuju, pevaju, vode tv-emisije, kreiraju sliku javnosti Srbije.
Nećete na tv-kanalima Srbije, onima koji imaju nacionalnu frekvenciju, videti Momu Kapora, Gorana Petrovića, Rajka Petrova, Miloša Kordića…nećete sresti istinske književne vrednosti jer to u Srbiji nikoga više ne interesuje. Ovde su Anabela Basalo i Marko Vidojković književne veličine, ovde se izvesni Igor Marojević ne skida sa ekrana i ne izbiva iz novina a „stvaralaštvo“ spomenutih nema ni delić umetničke vrednosti, naprotiv, predstavlja krunski dokaz nedostatka talenta i viška bolesne ambicije.
U Srbiji se godišnje snimi oko hiljadu pesama na albumima tzv. narodnih i zabanih pevača. I šta ste od toga zapamtili, poštovani čitaoci „Vesti“? Ništa.
U Srbiji ni pevači ne pamte sopstvene pesme sa prošlog albuma. Ne sećaju se ni naslova. U Srbiji se, kad je o pesmi reč, ne priča o dobrim tekstovima, harmoničnim melodijama, vrhunskoj izvedbi…već se zbori o dekolteima, gaćicama, silikonima…priča se o devojkama i ženama koje se predstavljaju kao pevačice ali se ne priča i neće se pričati o njihovim pesmama. Zašto? Zato što to ne vredi pišljiva boba, zato što je u Srtbiji sve okrenuto na glavu i zato što, ponoviću, ne postoji sistem vrednosti.
A kad toga nema onda je sve dozvoljeno i sve može da prođe. Doda li se ovome lopovluk , korupcija i vlastohleplje onda je jasno zašto je Srbija u krizi kojoj se kraj i ne vidi.
